Kids-flick

Naslov originala: Bee Movie
Scenario: Jerry Seinfeld, Spike Feresten, Bary Marder, Andy Robin
Uloge (glasovi): Jerry Seinfeld, Renee Zellweger, Matthew Broderick, Patrick Warburton
Žanr: animirani film za decu
Trajanje: 90 min.
Proizvodnja: SAD, 2007.
Web: www.beemovie.com

Ko su i šta su ove silne humanoidno-animirane i toliko vredne pčele, gde i trutovi rade?

Hm, one su, valjda, pre svega odgovor DreamWorksa konkurentskoj kompaniji Disney/Pixar na njihovu Mućkalicu (Ratatouile, u režiji Brada Birda i Jana Pinkave).

Zajedničko za oba filma je da su animirani, namenjeni najmlađoj publici i da prikazuju paralelne svetove dve organizovane populacije na Zemlji: „nešto“ i ljude kao za to „nešto“ otkrivenu „drugost“. U Mućkalici to nešto su o pacovi, kao simboli prljavštine svojstvene niskoj socijalnoj pozicioniranosti i nemorala sitno-delinkventske podlosti. U Pčelcu Beriju Mediću reč je, pak, o pčelama, kao metafori hiperuređenog vorkoholičnog radničkog društva.

U oba filma po jedan mladi član društva koje nam se prvo prikazuje (pacovi, tj. pčele) ne oseća se udobno u svom svetu i njime pretpostavljenom identitetu. Obojici se svet drugosti tj. ljudski svet, predstavlja kao opasan i zabranjuje im se komunikacija s ljudima, a oni tu zabranu krše.

Pacov zato što je talentovan, a znamo da su svetovi delinkvenata i svetovi umetnika donekle bliski – podsetimo se, npr. kako u Povratku Živojina Pavlovića u istoj kafani sede kriminalci i članovi Medijale; to je uvek tako naročito zbog opozicione postavljenosti oba ova podsveta, kriminalaca i umetnika, u odnosu na vladajuću zatucanost svekolikih narodnjačkih koalicija, a i na hipokrizičnost i neinventivnost svekolikih građana i malograđana.

Pčelac, pak, zabranu krši jer ga guši upravo šablonizovana uređenost idealnog društva u kojem se vrednost slabog i nemoćnog pojedinca meri isključivo njegovom fašistoidnom uklopljenošću u onaj čuveni nesalomivi snop kolektivizma.

Kako u pčelinjem društvu nema unutrašnjih neprijatelja, pčelac sićušno zrno oslobađajućeg zla nalazi u prilaženju militarističkim snagama odreda za skupljanje meda koji mu izgledaju uzbudljivo u odnosu na žabokrečinasti radnički svet njegovih roditelja. A onda i to napušta zbog – zaljubljenosti u ljudsku ženku s glasom Renee Zellweger!

Tu počinje drastična razlika između Mućkalice, s uobičajenom strukturom bajke koja veliča američki san o za sve jednakoj mogućnosti velikog uspeha (pa makar radnja bila smeštena u francuski milje!), i Pčelca, sa strukturom erin-brokovičevske demagogije.

Jer, zanesen svojom perverznom ljubavlju prema pripadnici druge vrste (a ko smo mi da o tome sudimo ako su oboje punoletni i dobrovoljno stupaju u taj odnos, da), pčelac slučajno otkriva tajnu kapitalizma, tj. da njeni (ženkini), tj. ljudi, prisvajaju višak vrednosti njegovih, tj. pčela, otimajući im med. I, opa, idemo u sudsku dramu!

Sudiji je glas pozajmila Oprah Winfrey, pčelinjem Larryju Kingu glas je pozajmio ljudski King, a optuženima za kojekakve zločine protiv autorskih prava Rayu Liotti i Stingu glasove su dali sami nosioci ovih imena u vanfilmskoj realnosti. Taj deo priče je za odrasle i sasvim je na nivou lošeg vica bez poente.

Poenta za decu stiže ubrzo posle toga: pčelac dobija sudski proces, no sloboda od kapitalista vodi radnike-pčele u neradničku, komunističku propast, a to dovodi do smaka celog sveta jer se biljke više ne oprašuju (što je, navodno, samo pčelinja zasluga), tj. kapital se ne plodi, te cveće više ne cveta! Hepiend je u nekakvoj vrsti spoznate nužnosti suživota rada i kapitala, a kolovođa dobija devojku s kojom ima zajedničku advokatsko-cvećarsku firmu, mada nekad ode i u poneku vojnu akciju sa starim pčelinjim drugarima.

Građanske funkcije advokature tad prepušta komarcu, parazitu i krvopiji, kako i sam komarac komentariše sebe stranki-kravi koja je rešila da se buni protiv iste stvari koju joj ljudi čine prisvajajući njeno mleko!

I tako, dok nam je pacov iz Mućkalice otkrivao da, ako smo talentovani i ako operemo ruke, možemo da budemo vrhunski stvaraoci, pa makar pripadali nekoj „pacovskoj“ klasi, rasi, naciji, religiji ili šta-ti-ja-znam (uz male žrtve onih odozgo koji će to da nam aminuju jer smo im potrebni u njihovoj neinventivnosti), pčelac iz Pčelca otkriva nam pravosudne mogućnosti formalnih procesa.

Možemo, eto, da povedemo parnicu protiv sistema na vlasti i da se istovremeno i, demokratski, dokopamo boljeg života i, narodnjački, protivnikovih žena. Najzad, treba napomenuti da je sve to još i dosadno, loše napisano i većim delom neduhovito, a posebno neprimereno deci koja pojma nemaju ni šta su, ni zašto su gledala, osim da, možda, ne bi ometala roditelje dok troše potrošačke kredite u nekom šoping-molu koji npr. ima i bioskop! U Americi i šire.