Život bez formata

GORAN VEJVODA: Utopija oslobođenja

Goran Vejvoda je rođen 1956. godine u Londonu. Završio je muzičke studije u Beogradu, gde je sarađivao sa Idolima, Šarlo Akrobatom, Bebi Dol... Sa Mitrom Subotićem Subom je radio na ambijentalnoj instalaciji The Dreambird, sa Rambom Amadeusom na albumu Mikroorganizmi, dok je u Francuskoj i Japanu izdao nekoliko solo albuma. Godine 1986. je sa bratom Srđanom i Slobodanom Cicmilom objavio knjigu Brian Eno: Zaobilazne strategije. Već duže vreme živi u Parizu, gde komponuje muziku za film i televiziju, za predstave, izložbe, modne revije i reklamne spotove.

Kako biste vi opisali film Kinomonstrum?

To je remiks tri filma, kao što može biti remiks tri stvari od istog umetnika. S jedne strane, možda nije dovoljno lud, s druge je to isuviše, i možda to što ja dodam preko učini celu stvar još konfuznijom.

Interesantno je da zvučna konfuzija koju dodajem na već postojeću uvek vuče čas na jednu, čas na drugu stranu. Pa se tu ne zna ni ko pije, ni ko plaća, ni ko koga juri, ko s kim priča, ko iz kog filma govori s kim, kojim jezikom, zašto su ljudi u konfuziji. A to me sve više podseća na konfuziju oko nas. Ljudi pričaju, ne čuju se, ne sećaju se, svi misle da će doći do neke katastrofe, pa možda neće, pa dođe do katastrofe i stalno je sve pod tenzijom.

Dok je u nekom normalnom filmu ta tenzija samo mali deo, ovde je to konstanta. To je ono što je možda teško za ljude – navikli su da stalno gledaju formatirane stvari. Okruženi smo formatima: format papira, format stola, format džempera... A ovo je možda utopijska varijanta, neka sumanuta ideja oslobađanja. Zato sam zamolio Enkija da zvučni performans svaki put bude različit. Znači, imam svoju malu radio-stanicu, neke elemente koji stalno proizvode isti zvuk, imam različite veštačke prostore kroz koje propuštam stvari...

Mislite li da će takav film biti gledljiv? Hoće li ljudi izlaziti s projekcija, hoće li im biti dosadan jer ga ne razumeju?

To je dobro pitanje. Teško je što se ponovo nalazimo u formatiranoj situaciji – u kino sali – u kojoj je princip da se uđe na početku i izađe na kraju. Mislim da bi bilo dobro da su vrata otvorena i da nema čak ni sedišta, pa da ljudi mogu da dođu i uzmu momenat kao komad kolača, kog čovek uzima u trenutku kad mu je potreban. Više bih voleo da se film tako predstavlja, kao neka savremena umetnost, neki video-rad: ljudi uđu, pogledaju dve sekunde, kažu "ovo je sranje!" i izađu napolje.

Kako onda ceo događaj izgleda: Enki svaki put uživo miksuje film dok vi miksujete muziku, ili već postoji Enkijev miks koji je uvek isti?

Da, bilo bi prekomplikovano da Enki to svaki put radi, mada bih ja to jako voleo. Moja uloga nije toliko seksi, ja sam kao pijanista s početka stoleća koji je sa strane pratio film Bastera Kitona. Sem što ne sviram klavir, već celu tu svoju skalameriju. Imam bas s gudalom, radio i još svašta.

Znači, Enki bi bio Baster Kiton?

Da. Ili Čarli Čaplin, a ja pijanista.

Mnogi odliveni mozgovi iz Srbije pišu filmsku muziku: Vlada Divljan, Bale iz Pekinške Patke, vi... Zašto je ta privredna grana toliko popularna?

U mom slučaju je sve proizvod slučaja. Ja sam odavde hteo da odem još 70-ih, ne zato što mi se nije sviđalo, već zato što mi je na neki način bilo dosadno. Prošao je pank, nisam mogao da nađem posao i hteo sam da vidim svet. Zahvaljujući roditeljima, do 16. godine sam živeo u inostranstvu i taj gen me je drmao. Nije u pitanju ni bivša Jugoslavija, ni Beograd kao mesto odakle sam hteo da pobegnem, nego sam suštinski u sebi znao da to neće biti moja baza. Priželjkivao sam London, ali ispostavilo se da je to Pariz. A sad mi je, opet, Pariz dosadan isto kao nekad Beograd. Čovek ne može da pobegne od samog sebe.

Dakle, još 70-ih ste hteli da bežite odavde...

Nisam hteo da bežim, hteo sam da se pomerim. Ima jedan Amerikanac, on se zove Timoti Liri, koji je rekao: "To end suffering, move". Ja sam osećao neki suffering, neki bol, i onda je trebalo da se pomerim. Pomak može biti mentalan, fizički, ima ih raznih. Zato je vrlo bitna reč pomeranje, pomerati se, biti aktivan i biti pokretljiv.

Rekli ste da je pank prošao, znači počeo je novi talas. Spekuliše se da je trebalo da budete četvrti član Šarla Akrobate i da je to možda jedan od razloga raspada grupe.

Ne, ne verujem da je to. Grupe su se pravile i raspadale, to su sve sudbinske stvari. Kao tinejdžer sam možda želeo da imam grupu, da jebem ribe i pušim drogu, i sve to da bude sex, drugs & r’n’r, ona klasična formula. Imao sam delove te formule i učestovao sam u njima, ali su mi neki avangardni pokreti i savremena umetnost razbijali taj formalizam: kao, ja sad treba da budem u nekom autobusu, na turneji, treba da sedim u nekom hotelu, da razbijam sobe i da ne jebem sistem, i da sam izdrogiran kao životinja – i da je to vrhunac sveta. Kad danas vidim Mika Džegera, padne mi mrak na oči. Ili kad vidim Igija Popa, koji kao skače i klinci ga ljube na sceni. Meni je sve to patetično.

Kad se uzme Brajan Ino, Dejvid Birn iz Talking Headsa, pa ovi mlađi kao što su Pan Sonik, Alva Noto, pa ovaj iz Monolakea koji je bio na Dis-Patchu (Robert Henke – op.a.) koji je radio i zvučnu instalaciju i workshop. Mene to interesuje, to se danas dešava, to su interesantne stvari, a ne neki tip koji ima neke polumišiće, izgleda kao stara baba, jadnik, ima onu kosu i urla nešto i klinci misle kako je to super... Dobro, ja serem, jebote...

Meni je interesantno. Koji su onda još mladi umetnici zanimljivi?

Danas su svi zanimljivi – i to je problem.

Koji su vama zanimljivi?

Svi koji rade s idejom zvuka, manje s idejom muzike. Nemam ništa protiv muzike, da se ne razumemo pogrešno obožavam muziku, ali me više interesuje ceo zvučni prostor, šta se sa zvukom radi. Kao što je rekao Dejvid Tup, a mislim pre njega i Pjer Šefer u Francuskoj: „Postoji okean zvuka". On ima tu božanstvenu knjigu, ne znam da li ste je pročitali... Sutra ujutru prvu stvar koju treba da uradite je da odete u Beopolis i kupite Okean zvuka Dejvida Tupa, i to treba svim vašim čitaocima da predložite da pročitaju. To mene interesuje. Ta knjiga je odgovor na vaše pitanje. Taj zvučni prostor, taj okean zvuka je veliki, u tom okeanu postoji milijardu stvari koje se dešavaju: od normalnih koncerata, preko instalacija, namenske muzike, filmske muzike, performansa, do ne znam sve čega, i meni se dopada ta dinamika.

 Goran Vejvoda je rođen 1956. godine u Londonu. Završio je muzičke studije u Beogradu, gde je sarađivao sa Idolima, Šarlo Akrobatom, Bebi Dol... Sa Mitrom Subotićem Subom je radio na ambijentalnoj instalaciji The Dreambird, sa Rambom Amadeusom na albumu Mikroorganizmi, dok je u Francuskoj i Japanu izdao nekoliko solo albuma. Godine 1986. je sa bratom Srđanom i Slobodanom Cicmilom objavio knjigu Brian Eno: Zaobilazne strategije. Već duže vreme živi u Parizu, gde komponuje muziku za film i televiziju, za predstave, izložbe, modne revije i reklamne spotove.