Svoj život i svoje mesto

Jedan od najuglednijih fotoreportera u ovoj i onoj Jugoslaviji. Počela kao istoričar umetnosti u SKC-u, nastavila kao fotograf u Džuboksu i Startu, prva žena koja je primljena u ULUPUDS. Autor je omota ploče Idola Odbrana i poslednji dani, koji je, kao i sam album, tokom narednih godina konsenzusom proglašavan najboljim. Izložbe i albumi fotografija: Ulepšani svet Goranke Matić (1986), Prijateljice (1987), Matrilinearno ogledalo (1987), Memorabilije (1988), Ožiljci (1988), Noćne beleške i osobeni znaci (1989), Dani bola i ponosa (1995), Deset godina protiv (2001), Tiho teče Sutjeska (2003), Fotograf Zoran Đinđić – Fotografske uspomene (2005)... Objavljivala i u inostranstvu, najviše u časopisu Limpossible. Uzor: Sesil Bilton, bivši fotograf britanske kraljevske porodice.

Goranka Matić je 17 godina bila urednik fotografije u nedeljniku Vreme, a od prošle godine je na istoj poziciji u Politici. Živi na Novom Beogradu. Rođena 13. avgusta 1949. godine, tačno pola veka nakon Hičkoka.

Lica i mesta: Kada danas sumiram godine i vreme tokom kojeg se bavim fotografijom, mislim da najveće zadovoljstvo koje mi je taj posao pružio jesu putovanja i kontakti s ljudima. Nabrajanje svega lepog i interesantnog oduzelo bi previše vremena, ali evo redom. Prvo, prošla sam celu Jugoslaviju, bivšu i sadašnju. Bila sam na koncertu Rolling Stonesa u Beču, putovala sam Transsibirskom železnicom do Šangaja i nazad; tada sam radila za zagrebački Start i provela sam 45 dana u vozu. Onda London, razni krajevi Evrope... Slikala sam na Festu svoje omiljene glumce, snimatelje i reditelje. Jednostavno, ta putovanja su zaista najviše što sam mogla da dobijem od ovog posla. Ali, nikad nisam poželela da napustim Beograd. U stvari, nekada davno, mnogo pre nego što sam počela da se bavim fotografijom, bila sam u Amsterdamu i poželela sam da tamo živim, ali inače nikada nisam želela da se poistovetim s nekima od onih koje sam po svetu upoznavala, ili da ostanem negde. Volim svoj život i svoje mesto. A putovanja zadovoljavaju moju radoznalost.

Slike: Od kako znam za sebe, ja nekud putujem, iz mesta u mesto. I moje odrastanje je nekako bilo nomadsko. Rođena sam u Mariboru, u vojnom kamionu; bilo je to neko sanitetsko vozilo marke Praha. Sticajem okolnosti požurila sam i na svet došla nešto ranije. Umesto babice, dočekao me je otac. Tada su moji živeli u Slovenskoj Bistrici pored Maribora, jer je otac, oficir JNA, tamo bio na službi. I on se bavio fotografijom, onako amaterski, kao i deda, mamin tata. Oni su mi ostavili mnogo onih starih staklenih negativa, tako da se može reći da u mojoj porodici postoji tradicija bavljenja fotografijom. Tata je još kao dečak, dok je u Banjaluci pohađao školu, dobio svoj prvi fotoaparat, ali tek posle rata je kupio ozbiljniji, Canon F, sa kojim sam počela da radim prve fotografije.

Nakon Slovenije, boravila sam kod babe u Privlaci kod Vinkovaca, a onda sam se doselila kod roditelja u Kumanovo u Makedoniji, gde sam krenula u osnovnu školu. Kumanovo nekako doživljavam kao svoj grad jer sam tu provela dobar deo života, do petog razreda, pa i dan-danas prema njemu osećam veliki sentiment. U Beograd smo se doselili '61, kada je bila Konferencija nesvrstanih. Tu smo svi i danas.

Beograd 60-ih: U vreme te konferencije Beograd je izgledao veoma svečano, naročito obelisk kod Brankovog mosta, koji danas kao više da i ne postoji; pa fontana kod SIV-a, koja je sva blještala a ljudi su odlazili tamo da se ogledaju u vodi, da se fotografišu. Školu nisam volela; bilo je jako dosadno: još u prvom razredu sam bežala s časova, pa je mama morala da napušta posao i da me vraća u učionicu. Ali, život u Beogradu je bio lep. Lepo je bilo živeti u Cetinjskoj, jer je u to vreme bilo malo automobila i moglo je da se sanka tokom zime. Posle Cetinjske smo se preselili na Dedinje, pored Muzeja 25. maj; tamo smo dobili veći stan. Na onom mermernom pločniku sam naučila da vozim rolšue i nekad sam na njima ulazila i u muzej; to mi je bilo posebno zadovoljstvo. Išla sam u 10. gimnaziju koja se nalazila na Senjaku, a posle smo se doselili na Novi Beograd.

Zbog jednog slikara...: Neposredno pred završetak škole zaljubila sam se u jednog slikara, studenta na Akademiji, i umesto da odem na hortikulturu ili mikrobiologiju, upišem istoriju umetnosti. Zbog takvog izbora i zbog tog slikara na početku poslednjeg polugodišta odlučila sam da za maturski rad uzmem temu Srednjovekovno freskoslikarstvo u Srbiji i Makedoniji. To je bio dobar uvod za istoriju umetnosti. Sve se događalo '68, kada su bila ta studentska gibanja, i kako nije bilo prijemnog ispita, na prvu godinu je došlo nas 3.000 brucoša. Istorija umetnosti je pokrila veliki deo mojih interesovanja.

SKC 70-ih: Još tokom studija učestvovala sam u dešavanjima SKC-a, koji se otvorio '71. godine. On je tada bio centar raznih kulturnih zbivanja. U tu zgradu sam prvi put ušla kroz prozor, jer sam kasnila na neki sastanak, a portiri su bili zaključali ulaz. SKC je deo liberalnijeg života i boljeg standarda, i praktično je preko njega studentima dato da komuniciraju sa svetom. Izbor urednika u to vreme bio je u nekom smislu elitistički; to su bili ljudi koji su želeli da se povežu sa zbivanjima oko nas: Dunja Blažević, Slavko Timotijević, Biljana Tomić, Jadranka Vinterhalter... I stvarno smo imali priliku da pratimo sve što se dešavalo u svetu, na svim poljima. To je tada bila avangarda. Nedavni gost Bitefa Bob Vilson, tada još neafirmisan, često je nastupao na sceni SKC-a i domar ponekad nije baš imao razumevanja za njegove dugačke predstave, pa ih je nekoliko puta i prekidao.

Foto-anketa: Onda sam prešla u galeriju u Bloku 45 s idejom da se tamo zaposlim. Međutim, direktor Doma kulture “Novi Beograd” zaposli neku svoju zemljakinju umesto mene. Pošto sam još verovala u pravednost, odem u Sud udruženog rada, gde mi kažu da ću im jednog dana biti zahvalna što se tamo nisam zaposlila. I stvarno jesam... Ali, tada sam se naljutila i odlučila da postanem fotograf.

U stvari, još 1978. sam došla u direktan kontakt s fotografijom. U SKC-u je bio prvi feministički skup; nisam ga fotografisala, ali sam zamolila fotografa SKC-a Nebojšu da fotografiše žene. To su bili portreti žene – od momenta kada dobije prvu menstruaciju do najstarije koju smo mogli naći. On je fotografisao, a ja sam s njima pravila kontakte, postavljajući im tri pitanja: “Kako bi htela da se zoveš?”, “U kom gradu bi htela da živiš?”, “Kojim poslom bi htela da se baviš?”. Tako nekih 50 žena. To je u stvari bila konceptualna izložba, veliki poster žena i ispod njihovi odgovori.

Dani bola i ponosa: Četvrtog maja 1980. umro je Tito, a ja sam narednog postala fotograf. Kad jednom omrkne, drugom osvane.

Slikala sam od 5. do 8. maja aranžirane izloge s Titovom fotografijom s florom. Htela sam da vidim kako ljudi doživljavaju taj dan. Obilazila sam pekare, stolarske radnje, mesare, parfimerije, piljare... Obukla sam upadljivo žut mantil, i išla ulicama i fotografisala. Niko me ništa nije pitao, niko se nije bunio. Nisam imala para da odmah razvijem te filmove, tako da je album Dani bola i ponosa, nazvan onako kako je vlast nazvala dane žalosti zbog Titove smrti, objavljen 15 godina kasnije. Na poleđini tih fotografija, koje imaju dizajn razglednica, zabeležene su izjave raznih ljudi povodom Titove smrti. “Nemojte da platite, danas nije dan za plaćanje”, rekao je jedan taksista. Ili bivši engleski ambasador, koji otkriva kako je Tito u diplomatskom koru dugo važio za najboljeg igrača valcera u Evropi.

Start, Džuboks, Idoli: I odmah sam, preko prijatelja, ušla u redakciju Džuboksa. Nije me zanimao foto-kino amaterski život, želela sam da moje fotografije budu objavljivane. Prva fotografija koju sam tamo objavila je snimak Jasne Tijardović, likovnog kritičara Džuboksa. Slikala sam koncerte u SKC-u, razne intervjue, Borisa Bizetića u Domu sindikata... Rad u Džuboksu bio je moj prvi posao. Samim tim, do danas je zadržao posebno mesto. Svake novine imaju svoj profil, pa je i Džuboks imao svoj poseban odnos prema fotografiji, s obzirom na to da se bavio rok zvezdama.

Onda su došli Idoli. Njih sam mnogo slikala i te slike su mnogo objavljivane. Oni su pre toga imali fotografa Dragana Papića, koji je odlično radio, ali sticajem okolnosti u drugoj fazi grupe uglavnom sam ih slikala ja. Slikala sam ih po njihovim kućama, na ulici, u ovoj sobi u kojoj sedimo, pored zgrade CK. Pa su se pojavili Šarlo Akrobata, Električni Orgazam, Katarina II i Ekatarina Velika, Koja i Disciplina Kičme, Bajaga, Đorđe Balašević, U Škripcu, čiji omot sam radila s Momom Rajinom.

Počela sam da radim za Svijet i Start, što je zaista bila stvar prestiža. Start je imao svoje standarde; puštali su velike fotografije i potpisivali fotografe, te samim tim su verovatno svi fotografi voleli da učestvuju u radu tih novina. Ali, vrlo malo sam radila za beogradske novine, sem za Džuboks i Ritam. Štampa beogradskih novina je bila lošija, oni su lošije plaćali, a ja sam živela od honorara. A Duga i Bazar nisu bile novine da umreš od želje da ti slika kod njih izađe. I tako je bilo sve dok se nije pojavilo Vreme.

1991: U deceniji nakon Titove smrti do prvih ratnih sukoba okruženje u kojem sam se kretala živelo je lepo i naivno. Osma sednica je prošla relativno nezapaženo i tako je bilo sve do Gazimestana, kada počneš da se pitaš šta se to dešava, ali u stvari još nisi zainteresovan za detalje. I onda su nakon toga došla nova vremena. Pomerene su granice interesovanja javnosti, a samim tim i fotografska interesovanja. Tu kreću politika i njene posledice, razni nemiri i demonstracije koje traže drugu temu, izbeglice, ljudi koji napuštaju zemlju. Slikala sam, recimo, Miru Furlan i Gorana Gajića '91. u njihovom beogradskom stanu noć pre nego što će otići za Ameriku, i to je meni baš onako tužna fotografija. To je, u stvari, bila privatna fotka; slikala sam ih iz sentimentalnih razloga da imam uspomenu, ali se kasnije javila potreba da bude objavljena. U Vremenu sam tih godina fotografisala celu opozicionu scenu, mada u početka nisam znala ni za trećinu političara ko je ko. Morali su da mi šifriraju izgled Momira Bulatovića: “Mlad, brkat, Crnogorac, političar...” da bih pronašla u arhivi njegovu sliku.

Front i fotoaparat: Na ratištu nikad nisam bila, jer nisam htela da idem, a i niko me nije previše terao tamo. Slikala sam razne demonstracije, antiratne proteste, slučajno jednom neke povratnike s vukovarskog ratišta, na Dedinju. Došli momci s ratišta, ne znaju gde im je dupe a gde glava, kiša pada, ne znaju kuda će, a treba po Srbiji da se vraćaju kućama, prljavi, umorni, nikakvi...

Mislim da na frontu nisam mogla previše da uradim svojom fotkom, a i bilo mi je tužno da tamo odem. Svaka profesija se tokom ovih godina osetila ponekad nemoćnom, ne samo fotografska. Kad imaš 40 i nešto godina, znaš kako stvari stoje i nemaš te prve ideale. Možeš eventualno mrvičak da doprineseš. Ali, daleko od toga da je postojao osećaj bespomoćnosti; uvek je dominirala potreba da se gura dalje.

Ljudi u tim burnim situacijama različito reaguju na fotoaparat: nekad poziraju, a nekad hoće da te biju. Sve zavisi od situacije. Danas je lakše, jer ljudi shvataju da fotoreporteri nisu špijuni. Ranije je sve bilo sumnjivo. Na primer, posle NATO bombardovanja slikala sam neku ruševinu, kad prolazi neki tip i viče iz auta: “Nou, nou, ne smeš to da slikaš”. To su ljudi koji još neguju balkanskog špijuna u glavi. Mislim, nikad ja nisam bila fizički ugrožena, kada policija prebija ljude, decu... Matora sam, pa imam nekog iskustva s gužvom još s rok koncerata. Sentimentalna jesam, ali retko plačem kad nešto slikam, tek malo suziš u početku po tim raznim protestima, kada ti se čini da će konačno krenuti nabolje. Posle se navikneš na razne scene i situacije. Plakala sam samo 9. marta kad su bacili suzavac.

Cela jedna generacija fotografa u Beogradu afirmisala se i iškolovala na tim ratnim fotografijama i na beogradskim ulicama gde se svašta dešavalo. Sreća je što su gomila njih bili sportski fotografi, pa su imali refleks i osećaj za događaj, da naprave dobre i uzbudljive fotografije. Nekad imaš osećaj da je fotka bezveze, ali kad shvatiš u kakvoj je frci bio taj čovek, osetiš da je to fenomenalan snimak. A neke fotke koje su sasvim benigne kada je u pitanju opasnost, izgledaju, kao, dramatične. Borba je imala odličnu generaciju fotoreportera pre nego što su se oni rasuli po mnogim dnevnim i ostalim novinama. Jednom bi trebalo napraviti knjigu fotografija o tim ljudima.

Karijera: Ne, nisam ja rušila ništa, nikakve tabue. Sve ti je to deo ličnosti – kakva si osoba, tako i radiš. Da li sam ja fotoreporter ili lekar ili nešto drugo, to je stvar ličnosti, a ne pravljenja karijere. To se samo izvelo, nije bilo unapred nekih ideja šta da se radi i kako da se pravi karijera. Ponosna sam, recimo, na četiri Foto-dokumenta koja smo u Vremenu uradili. Kad su krenule šetnje '96/'97, izdali smo tri foto-dokumenta: prvi tokom šetnji, drugi pred kraj, i treći kad se sve završilo. I posle 5. oktobra smo izdali jedan. To su slike jednog vremena. Posle je i B-92 izdao knjigu 10 godina protiv.

Portreti Goranke Matić: Za portrete sam se specijalizovala u Startu. Radili smo velike intervjue s poznatim ljudima. Sećam se kada smo radili Đilasa, neke francuske glumce... Reč je o odnosu dva čoveka. Moja poetika je da ga uhvatim kakav jeste, a ne da ga uhvatim u nezgodnom momentu. Poenta je da izvučem ono najbolje u njemu, jer svaki čovek ima nešto dobro u sebi.