Hleba i festivala

Svaki dobar film može se proglasiti autorskim, ali nije svaki autorski film dobar. Podele na autorska i komercijalna dela vrlo su uslovne prirode i takvom oštrom distinkcijom zanemaruju se upravo neka od najboljih ostvarenja, vrhunska dela koja nadilaze kategorije komercijalnosti, žanra i sl. Međutim, fokus se može usmeriti na nešto opskurnije naslove i autore, koji se, budimo iskreni, nikada neće spontano nametnuti široj publici, i u tom kontekstu se može govoriti o autorskim filmovima u nešto užem smislu.

Upravo takav je koncept Festivala autorskog filma Pogled u svet, koji pruža tek fragment nečeg drugačijeg i uzbudljivog što se dešava na svojevrsnim marginama kinematografije. Uz podrazumevani snobizam pojedinaca koji se bez festivalskog okrilja ne bi ni uputili u bioskop, ovo je ipak zgodna prilika da neki manje poznati a zanimljivi filmovi izađu iz senke blokbastera koji se poput pokvarene ploče vrte u polupraznom lokalnom bioskopu (ili pak kod lokalnog pirata).

Iz čisto ličnog ugla, postoji jedan bitan momenat koji donekle odvaja festivalsko iskustvo od običnog odlaska u bioskop. U pitanju je radost novootkrivenog, kada pogledate film o kome ništa ne znate, autora za koga nikada niste čuli, i kada tokom čitavog filma ne znate kuda vas on vodi... Takva iznenađenja su i najslađa. Nažalost, često se predrasude obistinjuju i ona neprijatna znaju nepovratno da udalje i najstrpljivijeg gledaoca od „umetničkijih“ filmova.

U svakom slučaju, vredi pokušati...

Cristian Nemescu (1979-2006) je u svom prvom dugometražnom, a kako se, nažalost, ispostavilo i epitafskom filmu želeo da obuhvati puno toga. U tome je, neću reći srećom već zahvaljujući neospornom talentu (koji je pokazao i u svojim kratkim filmovima kao što je predivna Marilena de la P7), u potpunosti uspeo. California Dreamin’ je samo delimično film o Rumuniji danas, ali je takođe i film o savremenoj Evropi, kao i priča o „malim“ ljudima čije životne storije s pravom dobijaju na značaju kad se uklješte u pozornicu globalnih društvenih turbulencija koje tada lako bivaju ogoljene do apsurda.

Zaplet je sledeći: u toku bombardovanja Srbije 1999. NATO voz koji prevozi američke vojnike i tajni (i na kraju ne tako bitan) tovar biva zaglavljen u rumunskoj varošici voljom lokalnog funkcionera železnice, čoveka inadžijsko-birokratskog duha koji je pri tom najmoćnija (i najomraženija) osoba u selu. Pa ipak, njegova prava motivacija za zadržavanje voza je nešto ličnije prirode...

Ono što počinje kao prilično zabavna satira na račun nevoljnih ambasadora jedne velike sile, pretvara se u znatno složeniju priču gde je Nemescu prepleo inicijalno satirični ton s duhovitom ali i gorkom alegorijom o aktuelnim globalnim društvenim odnosima (sa sve relevantnim crno-belim odjecima iz prošlosti kojima i započinje film), i vrlo ličnim životnim pričama žitelja malog mesta koji pokušavaju da ovaj (zakasneli) dolazak Amerikanaca iskoriste na „najbolji“ mogući način.

U dva i po sata trajanja, koja se ne osete, uspešno je integrisana (iako tek ovlašno skicirana) čak i jedna priča o odrastanju, čijim zaključenjem Nemescu i završava film, i to nakon pomalo neočekivano gorkog finala koje može da se čita kao vrlo cinična, ali i vrlo istinita metafora o uzaludnosti politike intervencionizma, i o tome kako je lako, uprkos nekad i dobrim namerama, potpaliti ono najgore u ljudima.

Dva dana u Parizu i Control su dva široj publici sigurno najpoznatija (i najprijemčivija) filma s ovog festivala. To su naslovi koji bi se najbezbolnije dali uglaviti u posustajuću bioskopsku distribuciju kod nas (makar i na nekoliko dana u Art bioskopu). Recimo da je to posledica tematike sâmih filmova u kombinaciji s donekle zvučnim imenima ispred/iza kamere; što naravno ne znači da su ti filmovi manje (ili više) autorski od drugih.

Duhovita gorko-slatka ljubavna priča, vođena vudialenovskom energičnošću u razmeni replika i stalnom komplikovanju svakodnevnih muško-ženskih odnosa, Dva dana u Parizu poseduje šarm koji nadrasta jezičko-kulturnu barijeru. Zato nije nužno provesti dva dana u Parizu upoznavajući roditelje svoje devojke (i, još bitnije, nju sâmu i vašu vezu, iako mislite da sve to već dobro poznajete), pa da vam neke od situacija i replika zazvuče poznato, istovremeno šarmantno i bolno iskreno.

Adam Goldberg je potpuno otkrovenje u svojoj ulozi, dok Julie Delpy, kako ispred tako i iza kamere, s lakoćom vodi film do kraja i neizbežnog trenutka svake veze; bilo da je to slepa ulica, raskršće, ili tek usputno zaustavljanje iza koga sledi dalji (zajednički) nastavak puta u nepoznato.

Control je pomalo distancirani pogled na život (i smrt) Iana Curtisa, viđen očima njegove supruge Deborah Curtis (autorka biografije), a zatim propušten kroz kameru reditelja Antona Corbijna. Bez čvrste narativne potke, film meandrira kroz poslednje godine Curtisovog života i slave. Corbijn se ne trudi da pruži bilo kakvo tumačenje, već i ovde ostaje prvenstveno reditelj (inače odličnih) muzičkih spotova, koji upravo zato uspeva da sa zastrašujućom sugestivnošću dočara sve one magične momente na sceni.

Između njih, u onim tihim trenucima publici je ostavljeno da sliku dopuni sopstvenim mislima. Corbijn, pomognut savršeno odabranim Samom Rileyom, zadovoljava se time da pruži vizuelno iskustvo, kao da na momente posmatrate izgubljeni dokumentarac. Svedenost ovog pristupa mnoge će ostaviti hladnim, ali bilo kakva demistifikacija bila bi nepravedna prema Curtisu. Ipak je samo on znao zašto je odabrao samoponištenje, i neke stvari je možda najbolje ostaviti nedorečenim.

Muharem, bogobojažljivi junak filma Takva – Strah pred Bogom, samo želi da ugodi drugima – svojoj verskoj zajednici, šefu na poslu, i na prvom mestu Bogu. Pa opet, u svojoj poniznosti i najboljim namerama on nije svestan da je nekad nužno najpre ugoditi sebi (pronaći sopstveni mir) kako bi čovek bio sposoban za bilo šta više. Rascep između ovozemaljskog i onostranog, telesnog i duhovnog, isprva je dat u pomalo komičnom maniru. Muharema naime progone lascivni snovi, ali kasnije pod teretom obaveza, kad mogućnost greha iz oniričke pređe u realnu dimenziju, Muharem je na još većim mukama.

Na kraju, pošto njegove najiskrenije namere da pronađe smisao u svakodnevnoj nepravdi ni kod duhovnika ne nailaze na razumevanje, Muharem uzaludno pokušava da sâm pronađe moralni centar. Ali, u svetu u kome su verska pitanja, maskirana formalno strogim propisima i ritualima, odavno postala stvar hladnog pragmatizma za Muharema izgleda da nema mesta.

Vinćenco, protagonista filma Zvezda koja nedostaje, takođe traži svoje mesto u zbrkanom poretku stvari. Jedino što, kao čovek sa Zapada, on bira avanturu umesto duhovne spoznaje. Pomalo apsurdna premisa o inženjeru koji se iz rodne Italije zapućuje u daleku Kinu kako bi u tamošnju fabriku odneo nedostajući deo zapravo je tek izgovor (kako reditelju tako i njegovom junaku) da se zaputi u avanturu kojom će sopstvenom životu podariti novi kvalitet. Nije dakle bitan cilj u životu (to se i eksplicitno pokazuje kad Vinćenco na kraju stigne do fabrike), bitan je put.

Stara, dobro poznata priča koja je apsolvirana još kroz školske pismene zadatke, a jedan od razloga što film Giannia Amelia uspeva da se s tim provuče je omamljujuća egzotičnost prizora, nalik na veliku razglednicu, kao i nepretencioznost sâme priče.

Aleksandra, junakinja istoimenog filma, nije, pak, u potrazi za bilo čim drugim osim ono malo bliskosti koju tako često uzimamo zdravo za gotovo. Aleksandra je starica koja odlazi da provede neko vreme sa svojim unukom, koji je kao ruski vojnik stacioniran u Čečeniji, pre nego što njegova jedinica krene dalje. U pitanju je delo finesa, sporog ritma i suptilno provučenih emocija. Film o bazičnoj ljudskosti i vremenu koje je tako dragoceno kad ga ima sve manje.

Nasukani na obali velikih ambicija, zatvoreni u hermetičnu opnu koja ne dozvoljava pristup, neki filmovi, odnosno njihovi autori, kao da su zadovoljni etiketom autorskog i unikatnog, koja je u samodovoljnosti takvog pristupa onda i jedino što imaju da ponude.

Na rubu mora je podnošljiviji primerak te sorte. Makar je moguće nazreti nameru da se ispriča jednostavna priča, zabašurena iritantnim stilskim pristupom gde je svaki kadar produžen do besvesti i sve je slikano u plavim tonovima kako bi se naglasila simbolika o usamljenosti u beskrajnom plavetnilu koje se filmski „preliva“ na kopno i njegove žitelje.

Možda bi priča o ilegalnoj imigrantkinji koja želi da ode u Pariz i ćutljivom ribaru (Miki Manojlović) koji bi da joj pomogne u tome bila prava mera za nešto kraću formu, a možda bi pomoglo da motivaciju glavnog junaka ne saznamo uzgredno, iz druge ruke, pred kraj filma, kao da se scenarista naknadno dosetio. Uspavljujući šum talasa na kraju baca u dremež, a bacivši kratko pogled na blaženo usnulu koleginicu krtičarku, shvatio sam da nisam samo ja u pitanju.

Španski film kratkog i jednostavnog naziva Ja kafkijanska je misterija bez pravog rešenja, gde je gradacija frustracije glavnog junaka proporcionalna frustraciji nesrećnog gledaoca koji iščekuje da se isprva intrigantni zaplet o potrazi za vlastitim identitetom (recimo), a koji se potom vuče poput klupka polumrtvih zmija, najzad približi nečemu nalik na kakav-takav kraj.

Prigušena svetlost je film koji zaista pomera granice kad je u pitanju tolerancija spram reditelja koji bi da svima jasno pokažu kako su oni pre svega Autori. Počinje dugačkim (oko sedam minuta!) kadrom svitanja, a završava se jednako dugačkim kadrom spuštanja noći; i to je jedina zanimljiva ideja u ostvarenju koje se može opisati kao „voleo bih da sam Ingmar Bergman“.

Dugački kadrovi kojima je uhvaćena naglašeno banalna svakodnevica uz par dramskih scena kroz koje se odmotava egzistencijalistička kriza čoveka koji se usled sopstvene nesposobnosti izbora polako kreće ka neizbežnom usudu. Naglašeno simboličan kraj (obrt) može se tumačiti kao svojevrsna moralna pouka. Zvuči bolje kad se ovako prepriča, a i milosrdno je kraće.

Povezano:

• Rado ide Srbin na festival