Novi-stari mejnstrim

Originalni naslov: Hairspray
Scenario: Leslie Dixon, po originalnom scenariju Johna Watersa i mjuziklu Marka O’Donnella i Thomasa Meehana
Uloge: Nikki Blonsky, John Travolta, Michelle Pfeiffer, Christopher Walken, Amanda Bynes, James Marsden, Queen Latifah, Brittany Snow, Zac Efron, Elijah Kelley
Muzika: Marc Shaiman
Zemlja: SAD/VB, 2007.
Trajanje: 117 min.
Web: www.hairspraymovie.com

Sećam se situacije od pre desetak godina kada sam sa dvojicom prijatelja u bioskopu gledao Ružičaste flamingose Džona Votersa. Nakon izlaska iz bioskopa, sreli smo devojčicu s kojom sam išao u školu. Zaustih da kažem šta smo gledali kad me jedan od prijatelja, onaj koji je uopšte ne zna, stade muvati laktom po bubrezima, kroz zube cedeći „ćuti, ćuti!“.

S pravom, jer mora da vas bude sramota da priznate kako ste upravo gledali Votersov film, budući da je sva prilika da jedna antisociopatska osoba neće shvatiti kako možete da uživate u slikama oslobađanja semena u šaku pa sakupljanja špricem istog samo da bi se izazvalo nasilno obremenjivanje... jasno je već šta bi dalje moglo da ide. Mora da vas bude sramota; u suprotnom, civilizacija u kojoj živimo bi se raspala, što bi, valjda, bilo loše.

Dakle, iz takvog neobičnog mozga izašao je 1988. godine film Lak za kosu, jedan od ranih primera Dogme 95. Žanrovski, originalni Lak za kosu je gotovo neodrediv, jer u njemu sva muzika dolazi iz vidljivog izvora a scene se ređaju prirodnim tokom, bez nasilne želje da se izazove smeh, na kraju poštujući samo konvenciju pobede dobronamernih nad opakima i lukavima.

Dalje, 80-ih su uspomene na nepatvorene, nemutirane rasne predrasude još bile sveže, a Amerikom je vladala stilizacija upadljivo mršavih žena i napumpanih akcionih junaka. Sve zajedno, film o sukobu sterilnih pedesetih i rušenju rasističkih barijera šezdesetih, s kockastom glavnom junakinjom, ispunio je neke osnovne Votersove zahteve koji se tiču nekonvencionalnosti ili šokiranja srednje klase.

Nažalost, Lak za kosu je verovatno najmanje intrigantan Votersov film, spor, bez energije, jer nije ni želeo da je postigne veštačkim sredstvima. Film potpuno realističan s jedne strane, sa izletima u poznatu nam namernu diletantnost koja se ogleda u načinu glume ili detaljima tipa frizure Deborre Harry, s druge.

Dvadeset godina kasnije, da li smo i toliko pametniji? Proces je, reklo bi se, reverzibilan. Nakon pada svih berlinskih zidova, zalivskih ratova te naših malih, jugoistočno evropskih problema, povratak na formu holivudskog mjuzikla pedesetih deluje kao najprirodniji način za izazivanje šoka i stvaranje angažovanog filma (videti brehtovsko-šepardovski i, nažalost, promašeni Romance and Cigarettes).

No, u tome leži osnovni problem ili situacija za raspravu. Zahvaljujući namerno anahronoj formi potpomognutoj vremenom događanja i osnovama fabule koji se tiču odavno razrešenih problema, novi Lak za kosu odaje utisak filma koji priča o onome kako je bilo nekad, bez očigledne želje da dotakne linije naše svakodnevice.

Ipak, i u takvom obliku ponekad nije zgoreg ponoviti, na način koji se nekim promišljenim čudom otrgao bljutavosti, kako smo svi različiti ali sa istim pravima te kako je recept za komercijalni uspeh, ponekad, razumevanje kako su i ljudi druge boje kože ili nacionalne pripadnosti ljudi koji raspolažu novcem za kupovanje nosača zvuka (ili samo zvuka, bez nosača, kako će se izgleda okončati).

U krajnjem slučaju, i možda najvažnije, ako i nemaju novac, imaju telefon kojim mogu da glasaju za pobednika u TV emisiji (u tom segmentu, osim u bazično melodramskim, film najbolje komunicira s našim, reality vremenom). Vodeći se tom teorijom, glavna junakinja je komercijalna aždaja, koja se, odbijena od dominantne grupe, okreće slabijima te tako, putem kojim se ređe ide, konačno trijumfuje.

Na kraju, valja izneti teoriju da je Voters uvek, na neki izvrnut način, bio predstavnik mejnstrima, s tim što je mejnstrim prikazivao onakvim kakav jeste, prateći Hičkokovu definiciju o filmu kao životu bez dosadnih delova. Tako razmišljajući, nije nam neophodno Votersovo blic pojavljivanje u filmu kao dokaz njegove podrške.

Jednostavno, svet je polako uhvatio izopačeni korak, pa je tako opšteprihvaćena forma tinejdžerske zabave stil komedije braće Vayance, a akcione heroje više ne igra Arnold McBain Schwartzenegger već Tobey Maguire (što sve ima i dobre i loše strane).

Divine bi, takođe, bio zadovoljan gledajući Travoltu kao oblinastu domaćicu ili Michelle Pfeiffer čiji se lik preziva Von Tussle (podsvesna asocijacija na kićanke kakve su nekada nosile striptizete kako bi prekrile bradavice). Jedina razlika je u tome što se Travolta pretvara, a Divine je bio.