Krivo srastanje

Mesto: Velika sala SKC-a
Vreme: Petak, 23. novembar 2007.
Organizacija: SKC i Odličan Hrčak

Prvi Alternativni rock festival je pred gotovo praznom velikom salom SKC-a otvorio niški bend Plasma-Arc Machining. Šteta je što pristojno vreme početka (pola deset) nije zateklo veći broj ljudi, koji su verovatno računali na to da će koncert kasniti bar sat vremena. Plasma-Arc Machining su poseban bend, i oni koji su kasnili su u svakom slučaju bili na gubitku.

Nišlije kombinuju ritam mašine, psihodelične zvuke semplera i sintisajzera, te distorzirane gitare i razna noise (mal)tretiranja istih - i uopšte ne zvuče kao da dolaze sa ovih prostora, a kamoli sa domaćeg Juga. Muzička slika, koja je dovoljno različita od svega što smo do sada čuli, upotpunjava svoju stranost poslednjim sastojkom – gotovo perfektno akcentovanim vokalom na engleskom jeziku. Bend već ima album za Slušaj Najglasnije, zagrebačku etiketu Zdenka Franjića koji tradicionalno otkriva bendove iz Srbije pre nas samih.

Međutim, ozvučenje u sali nije im išlo na ruku. Zvuk se rasipao, a melodija tek naslućivala ispod tepiha neodređene buke. Komunikacija je bila otežana i, mada je bend uspevao da drži pažnju, to ipak nije bilo dovoljno da se publika prepusti.

Sledeći su nastupili Jarboli, a sala se gotovo odjednom ispunila. Oni su se prošetali kroz dosadašnji opus, kombinujući stare i nove pesme, bez iznenađenja. Zvuk se u međuvremenu popravio; sigurni, svirački dobro uigrani, Jarboli su imali solidan nastup.

Nakon što su oni popravili atmosferu, usledio je nastup Obojenog Programa. Slično kao i Jarboli, Novosađani su predstavili bitnije pesme iz svoje karijere, zaobilazeći samo album Sva sreća general voli decu. Električno plesni hard rock je dodatno podigao publiku na noge, dok je Kebra nervozno špartao duž bine noseći svesku sa tekstovima.

Da li zbog zamora publike ili usled toga što je prvenstveno došla da čuje Jarbole i Obojeni Program, pokazalo se da je to bio i vrhunac koncerta. Njujorškog garažnog veterana Sonnyja Vincenta (ovo mu je bio drugi koncert u Beogradu) slušala je možda tek trećina ranije prisutne publike.

Sa druge strane, ambijent poluprazne sale SKC-a, sa dosta đubreta po podu i pijanom publikom, predstavljao je prirodan dekadentni seting za divljeg pionira punka. Njega nije omela prazna sala, niti činjenica da je već pola jedan – vreme kada se većina koncerata u SKC-u privodi kraju.

S obzirom na notornu sklonost prema incidentima, Sonnyja ni u ovoj situaciji ništa nije moglo da omete. Samostilizovan kao nosilac r’n’r stereotipa - visok, čupav, sa šljokicama na kaišu od gitare, raspoložen za provokativne komentare – Sonny deluje kao da ga nikad nije napustio adolescentski duh pobune.

Muzički je sve to vrlo svedeno, dva minuta brzog smenjivanja strofe i refrena, odsvirano najglasnije i najbrže moguće. Teško je bilo razumeti reči, pa čak i razlikovati jednu pesmu od druge, ali čini se da je esencija mogla biti uhvaćena, jer zapravo i nije važno koja je pesma u pitanju, sve dok je svirka dovoljno energična.

Uz sve to, Sonny je i duhovit i inteligentno provokativan. U jednom momentu, između pesama, kada je povikao „eeee-aaaa“, publika ga je ispratila ponovivši to za njim, na šta je reagovao sa: „Znači, vi ipak gledate MTV!“.

„Rođen sam na bini CBGB-ja!“, uzviknuo je u drugom trenutku. Negde pred kraj nastupa, pozvao je prisutne da mu se priključi u bekstejdžu.

Manje-više besvesna publika bila je sastavljena od onih koji su došli da čuju Sonnyja, ali i od nekolicine koje je dobro raspoloženje pokrenulo da se zabavljaju do krajnjih granica.