Zvižduk u 22

Andrew Bird je nastupio posle trubačke eksplozije Beiruta. Pretpostavljalo se da će publike biti manje usled odlaska fanova istočnog ritma, koji su na Zapadu tako in. I zaista, desetine posetilaca napustile su Olimpiju nakon poslednjeg takta Gulag orchestra. Andrew Bird je smirio ostatak još egzaltirane mase odsviravši sedam pesama, uglavnom s njegovog poslednjeg albuma Armchair Apocryphia.

Multiinstrumentalista iz Čikaga i bivši član Squirrel Nut Zippers ovog puta je došao sa čak dva člana benda – gitaristom i bubnjarem. Imajući u vidu da je na početku solo karijere koncerte izvodio sam, te na licu mesta semplovao i loopovao, povećanje broja članova benda definitivno je revolucija u svetu Andrewa Birda.

Legenda kaže da je prilikom nastupa u Amsterdamu, trudeći se da sve instrumente sam svira s obe ruke i obe noge, slučajno cipelom pogodio devojku u publici. I ovog puta je sam svirao nekoliko instrumenata (ponekad istovremeno): gitaru, neizbežnu violinu, a bilo je tu i još neizbežnije zviždanje, opravdavajući poentu njegovog prezimena.

Nastup je počeo pesmom Fiery Cash, koja otvara novi album. Reč je o zavodljivoj i opijajućoj pesmi Imitosis u kojoj Bird svira pizzicato na violini, i koju najavljuje na francuskom kao pesmu o naučniku kom je mitoza šifra za bliskost u stvarnom svetu.

Bird verovatno nije shvatio koliko se stihovi pesme Plasticities: „We'll fight for your music halls and dying cities“ slažu s datim trenutkom u gradu u kome svira. Heretics razvejava melanholičnu atmosferu melodijom koja ponekad naginje dalekoistočnim ritmovima.

Bird je nastup završio gotovo misteriozno, sa The Happy Birthday Song, ostavljajući publiku u nedoumici da li je pesma zaista nekom namenjena. Možda nije ni bitno, ali zvižduk u 22 h Andrewa Birda svakako je doneo prolećno oplemenjenje vetrovitoj jesenjoj večeri.

Devendra Banhart, „muška Joanna Newsom“, kako ga još zovu, jedan od najistaknutijih predstavnika new weirda i naturalismoa, sa svojim dugokosim bendom predstavljao je šlag na torti festivala Les Inrockuptibles.

Vinsentgalovsko lice i skinny jeans zasenili su sve indie devojčice u publici, kao verovatno ranije Karla Lagerfelda kada je birao njegovu verziju Diamonds are the girl’s best friend za svoj kratki film.

Kao poslednji izvođač festivala, na početku je ironično izjavio da je nemoguće zablistati pored toliko odličnih umetnika koji su svirali te večeri, tako da je odlučio da se istakne u negativnom smislu. Ali, nije uspeo. Koncert je bio odličan i protekao je u zabavnom duhu.

Umesto melanholičnog Devendre na kog smo navikli, dobili smo samba-Devendru koji je uglavnom svirao pesme s poslednjeg albuma Smokey Rolls down Thunder Canyon, pri tome ne zadovoljavajući potajne želje fanova za nekim hitom s Nino Rojo.

Ova promena, iako drastična, nije bila negativna. Bend originalnog naziva Power Mineral, koji menja ime svaki put kad se ukaže neko zanimljivije (a to se otprilike dešava na svakom koncertu (kao npr. Fried Hummingbird, Hairy Fairy Band…), doprinosio je samo veselosti indie-Isusa. Njegovo venecuelansko poreklo u Olimpiji je potpuno izašlo na videlo u pesmama poput Samba Vexillographica ili Carmensita. Većina pesama koje je svirao bile su na španskom, a igranje na sceni uspelo je da zabavi pomalo iscrpljenu publiku koja je već peti sat provodila u sali.

Usledili su čak i pozivi upućeni publici: ko ima pesmu koju je nedavno napisao i koje se užasno stidi? I izašla je devojka koja je, nažalost, samo odsvirala obradu Black Crows (toliko se stidela svoje sopstvene pesme?). Pomalo razočaran time što niko nije iskoristio warholovsku poslovicu, Devendra je završio koncert znajući da njegovih 15 minuta izuzetno sporo teku. Tako je stavio tačku na festival do sledeće godine i sledećih indie starova. Amin.

A amin i Sarkoziju (korumpiranom).