Više nego ljudski

Svet u kome živimo može se posmatrati kao veliki i neprestani film nestalnog žanra u kome smo nekad heroji ali mnogo češće žrtve. Nekad čak i negativci, bili toga svesni ili ne. Raznorazne statistike gotovo da su postale neprimetne. Svaki dan su tu. Prirodno je oguglati. Broj poginulih, umrlih od gladi, utopljenih. Brojke licitiraju o broju mučenih, zatvaranih, proganjanih... Beskrajni nizovi uništenih ljudskih života svedenih na kratak i efikasan numerički zapis. Koji, ma koliko to užasno zvučalo, sam po sebi ne znači skoro ništa. Naime, tragedija hiljada ljudi deluje manje stvarno od tragedije pojedinca ako taj pojedinac ima ime, prezime, glas, boju kose, porodicu... Ako postoji lična, životna priča koju je moguće uhvatiti u nekoliko sati iluzije pokretnih slika. Jer nekad je potrebna upravo iluzija kako bi se njom bolje dočarala stvarnost.

DANI TEKU – So Yong Kim

Dani teku je u osnovi jedna po mnogo čemu tipična priča o nesrećnoj tinejdžerskoj ljubavi (kao da drugačija i postoji) koja se može dešavati bilo gde, pa zašto ne i u hladnoj (u svakom smislu reči) Kanadi, između dvoje pridošlica dok se manje ili više uspešno navikavaju na odrastanje u novom vrlom svetu. Zapravo, najveća vrlina filma i jeste u tome što bez po muke uspeva da dočara univerzalni bol prve ljubavi i svih nevolja koje uz nju idu; svih nesigurnosti i odbačenosti, brojnih pogrešnih odluka i naglih reakcija zbog kojih kasnije sledi kajanje.

Istovremeno, ova vrsta opštosti je i mana, pošto se priča iscrpljuje u toj maloj intimnoj međuigri, koja od publike ipak zahteva neku vrstu ličnog iskustva kako bi se pogodila ona prava tačka u kolopletu nerava. Jer bez toga, ma koliko iskreno sročena, ovo je tek jedna obična priča o zaljubljenosti (i nedorečena priča o otuđenosti) koja s nekih 14 godina uvek deluje fatalistički. Mnogi će se lako prepoznati, a neki drugi će samo gorko konstatovati da sa cirka duplo više godina slične priče obično i jesu znatno fatalnije nego što deluju u vremenu kad se čini da je čitav svet tu, nadohvat ruke (ili propasti).

BUDINA IZGUBLJENA DECA – Mark Verkerk

Monah i bivši bokser Kru Bah je čovek koji ima misiju. Ideja zvuči gotovo trivijalno kad se izgovori, ali ne može da ne izazove strahopoštovanje ako se čovek malo bolje zamisli. Misija je decu rođenu u siromašnim zabitima Tajlanda izvesti na pravi put, odnosno naučiti ih razlici između dobra i zla. Nije ni čudo onda što Krua Baha u jednom trenutku prozivaju ludim monahom dok pokušava da primeni budističku filozofiju na svakodnevne životne probleme i nedoumice.

Kru Bah je strog učitelj jer mora da odgovori na jednako stroge životne okolnosti koje od najmlađih dana okružuju decu. Kako on u jednom trenutku kaže, život je surov, i oni (deca) će i sâmi sutra postati surovi ako im neko ne ukaže na pravi put, odnosno na famoznu razliku između dobra i zla. Bez previše mistike, on insistira na iskrenosti i saradnji među decom, kao i na kontaktu s prirodom koji je vrlo konkretan – rad na polju i briga o životinjama (posebno o konjima koje koriste za duga putovanja).

Potpuna suprotan odnos smram dece vidimo u filmu Isusovi vojnici (dokumentarac koji je takođe prikazan na festivalu) koja se kroz slepu veru vaspitavaju da budu sluge toj istoj ideologizovanoj veri. Nije poenta u razlikama između hrišćanstva i budizma jer bilo bi površno izvoditi zaključke na štetu (ili korist) bilo koje religije. Deca se na Tajlandu naprosto uče životu, onom svakidašnjem i svetovnom što se u razvijenom svetu uzima zdravo za gotovo. Religija je tek oruđe, zgodna alatka umesto štapa (koga Kru Bah, doduše, koristi u nekoliko navrata) koji je tu da vaspita a ne da povredi; dok je u slučaju njihovih američkih vršnjaka religija tek jedan od metoda prisile i manipulacije, štap koji se poput štafete prenosi s generacije na generaciju kako bi kažnjavao.

Film Budina izgubljena deca ne poseduje čvrstu filmsku strukturu. Nema pokušaja da se kroz pažljivo sklopljene celine dođe do poente ili nekakve velike istine. Verkerk naprosto niže scene i pušta svakodnevicu da se vrti u hipnotičko ponavljajućem ali fascinantnom ritmu, gde svi ti zlatni dečaci postaju individue za sebe, junaci sa svojim osobenim životnim pričama koje će se nastaviti i van ovog filma.

DANI SLAVE – Rachid Bouchareb

Potreba da se ukaže na evidentnu istorijsku nepravdu spram arapskih vojnika na strani saveznika, a čiji odjeci i danas postoje u Francuskoj, inicijalni je razlog za postojanje Boucharebovog filma, koji je istovremeno prepreka da Dani slave na kraju budu i nešto više od i danas relevantne istorijske lekcije upakovane u ruho sasvim pristojno inscenirane ratne drame. Godina je 1943. i borbe na severu Afrike se privode kraju. Fokus francuske vojske se s kolonija premešta u rodnu zemlju a u prestrojavanje su uključeni i oni koji tu istu Francusku nikada nisu ni videli, ali su spremni da za nju polože sopstveni život. Jedino što nisu spremni da žrtvuju je sopstveni ponos. Jer kako jedan vojnik kaže: „Meci ne biraju žrtve“. Ni po veri, ni po rasi, ni po jeziku.

Nepravda i otvoreni ili pak prikriveni rasizam spram vojnika druge boje kože i vere ponavljaju se kroz mnoštvo detalja: uskraćivanje svežeg povrća, cenzurisanje pisama voljenima i konstantno guranje u zapećak uprkos hrabrosti i trudu, dok čistokrvni Francuzi napreduju u vojničkoj hijerarhiji. Nažalost, Bouchareb preteruje u propovedanju nečega što je očigledno na račun pripovedanja, odnosno sâme ratne drame kao pokretača zapleta, pa film koji stoga često upada u monotoniju i klišee. Previše igranja na prvu loptu gde se ono opšte, što treba da posluži tek kao zamajac inspiracije koji će kroz ličnu dramu dobiti na ozbiljnosti, gura u prvi plan.

Tek pred sâm kraj, u borbi na život i smrt, film za trenutak dobija novu dimenziju u napetoj i uzbudljivo režiranoj sekvenci koja deluje kako visceralno (u maniru Spasavanja redova Rajana) tako i znakovito (ako čin zauzimanja poslednjeg uporišta tumačimo kao svesno samožrtvovanje). O besmislu svakog rata ovde se ne progovara previše (ipak, nisu ovo Staze slave ili Galipolje, a nisu ni isti ratovi u pitanju), ali besmisao podele između onih koji se bore za istu stvar dovoljno je indikativan za eventualno dalje promišljanje na opštijem nivou. Dani slave ipak nisu film koji obuhvata sva moguća pitanja, ali jeste zanimljiv dokument o vremenu koje je za nama. Ili nam se bar tako čini...

PRAMCEM KA SEVERU – Steve Hudson

Film je inspirisan istinitim događajem – tragedijom kineskih imigranta koji su u potrazi za manje gorim (zaista bi neukusno bilo reći boljim) životom pokušali da se dokopaju obećane zemlje, gde bi, u najboljem slučaju, završili kao jeftina radna snaga. Steve Hudson polazi od ove premise kako bi ispričao složeniju priču u kojoj su odnosi između izrabljenih i izrabljivača podignuti na opštiji nivo i predstavljeni kao pakleni mehanizam kome ne mogu uteći čak ni oni koji su bili dovoljno srećni da su rođeni zapadno od nekadašnjeg čuvenog Zida.

Naime, nakon dokumentarističkog uvoda u kome nekolicina imigranata priprema lažne priče kojima će započeti svoj novi, „pravi“ život, fokus se seli na posadu ribarskog broda i od tada pa sve do samog kraja grupa nesrećnih izbeglica (izuzev jedne izdvojene devojčice) postaje kolektivni lik, katalizator budućih događaja, kroz čiju se sudbinu prelama drama malobrojne posade. Posadu čine ostareli kapetan, njegov sin i (neizvesni) naslednik Šon, mladi kuvar, kao i iskusni morski vuk Rajli (sjajni, sjajni Peter Mullan), hedonista i individualac koji na prvi pogled ne haje za druge. Upravo je Rajli onaj kroz čiju vizuru će gledalac ispratiti pritajeni sukob između oca i sina koji se neprimetno komplikuje i tinja do neizbežne mračne završnice.

Kao kontrapunkt imigrantima koji iz sveopšte bede beže u neizvesnost tuđine gde su od samog početka tretirani kao roba (prvo se treba prevesti, zatim isporučiti, a onda i konačno iskoristiti), data je posada broda koja se uključuje u izrabljivačku mašineriju i postaje tek jedan njen šraf; i sâmi u situaciji da zavise od drugih (banka će im oduzeti brod ako se ulov ne popravi), ali i da pored toga imaju one koji će zavisiti od njih i poveriti im sopstvene živote. Razrešenje ovakvog odnosa gde se na telo jednog umirućeg organizma kači drugi ne može biti idealna simbioza, daleko od toga. U skladu s ovakvom analogijom je i surovi obrt u kome se ljudska bića i bukvalno dehumanizuju, poput ulova riba koje mrtvih očiju ravnodušno blenu u sivo nebo.

Ono što kvari ukupni utisak i zašto Pramcem ka severu nije remek-delo je sâm kraj, u kojem jednim, u suštini više moralizatorskim neko iskrenim zahvatom Hudson ublažava gorku oštricu prethodno iznete poente i odlučuje se da svom kolektivnom junaku (odnosno njegovom predstavniku) odjednom podari nešto nalik na srećan kraj. Poetska pravda kakva, nažalost, ipak postoji jedino na filmu.