Ako biste pitali Milutina Petrovića, rekao bi vam da su Agi i Ema prvi domaći dečji film nakon 25 godina. Možda baš zbog tog jaza, Agi i Ema se manje obraćaju deci, a više „detetu u odraslima“. Ako su već generacije u toj četvrtvekovnoj rupi same sebi pričale bajke, ovakav pristup i nije toliko čudan. Samo je pitanje koliko će se deca u deci ovajditi
Scenario: Milutin Petrović (po romanu Igora Kolarova)
Uloge: Milena Dravić, Stefan Lazarević, Dragan Mićanović, Ana Sofrenović, Nikola Đuričko, Lena Bogdanović
Žanr: dečji
Trajanje: 90 min.
Proizvodnja: 2007.
Zvanični sajt: Montage
Petrovićeva inspiracija romanom Igora Kolarova jača je i daleko iskrenija od pomenute ideje vodilje o obnovi dečjeg filma u domaćoj kinematografiji. S pravom dovođen u vezu sa Egziperijem i njegovom veštinom vraćanja čitalaca u stanje (zamišljene) prvobitne nevinosti, roman Agi i Ema pleni pronicljivošću, humanošću i humorom. Ali, priča o prijateljstvu između usamljenog dečaka Agija i neobične starice Eme pre svega je pesničko delo koje, u nizu sličnih, uspešno ekranizovanih transgeneracijskih priča (Harold i Mod, Harfa trave) poseduje daleko manje dramskih elemenata.
Petrović preuzima dramaturgiju poetskih crtica iz romana, što u filmu samo ogoljava suštinsku statičnost ovih literarno uspešno uobličenih fragmenata. Kao filmske scene, događaji se stvaraju ni iz čega i rasplinjavaju u smeru opšteg i beskonačnog, poput krugova na površini stajaće vode. To tokom gledanja filma stvara podvojen utisak naoko lepih ali beskrvnih prizora, koji povlači distancu gledaoca spram filmskog sveta u kom nema emotivno učešće.
Likovi Agija i Eme sažeti su na opšti, pesnički jezik, tako da ne uspevaju da zažive kao junaci za koje se gledalac emotivno vezuje. Savez koji sklapaju dečak i starica razvijen je preko (i radi) elaboracije motiva i ideja (usamljenost, individualna sloboda), a da se prethodno ne učvršćuje kao priča o prijateljstvu dvoje ljudi. Za razliku od Miše Radivojevića, koji u Čavki, slično kontemplativnom dečjem filmu, uspeva da nas emotivno veže za dva glavna junaka i ubedi da je njihovo prijateljstvo ono koje će im promeniti život a ne stihovi koje jedan drugom izgovaraju ili trunke koje vade iz meda, Petrović preskače ovaj prvi, emotivni i psihološki stepenik u građenju odnosa svojih junaka, i odmah ih lansira na sprat više, odakle nam šalju poetske razglednice.
Za razliku od Pipi Duge Čarape, koja je isprva živahna devojčica a tek potom znak za pobunu protiv pravila, Emine osobine (nekonvencionalnost, infantilnost) manje su karakterne odlike konkretne starice, a više oznaka za otpor konvencionalnom, racionalnom i ograničavajućem odnosu prema životu.
Elementi fantazije (dvoglavi miš, svetleći konji, delfini u kapima kiše) tretirani su kao znaci za probuđeni svet mašte, kojima gotovo uvek malo fali da postanu ono što označavaju. Kao što sputava energiju unutar odnosa glavnih junaka, Petrović slično vakumira i bajkovitu dimenziju priče, dovodeći je do nivoa ukrasa. Tek ponegde bajkovitost postaje zbivanje, kao u sceni u kojoj se Agi prvi put približava Eminoj kući, praćen muzikom koja dočarava primamljivost začaranog sveta.
Film Agi i Ema lep je u detaljima i pojedinim stilskim rešenjima. Agijeva igra žmurke s odrazom u prozorskim staklima, ogledalima i izglancanim kvakama uzbudljivo je i maštovito rešenje koje idejnu dimenziju priče (Agijev problem da pomiri svoje unutrašnje biće sa slikom sebe koju mu reflektuju roditelji i drugovi iz škole i nauči da prihvati taj jaz) uspeva da dosegne kroz duhovitu scensku radnju. Prilagođavanje kamere Agijevoj visini tako da se odrasli (roditelji i ujak) doslovno kreću kao muve bez glave u Agijevom svetu ujedno je lepa posveta animiranim filmovima s Tomom i Džerijem, ali i znak za nerazumevanje i odsustvo komunikacije između dečaka i odraslih.
Stilizovan enterijer Emine kuće i kreativni nered koji u njoj vlada, te dvorište premreženo konopcima tako da stvara utisak razuđenog dečjeg sveta uverljivi su prostori na kojima je mogao nastati film koji se malo više obraća deci u deci.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari