Gitara ili gramofon

Pre nekoliko dana Al Gore je dobio pola Nobelove nagrade za mir, ali to nije nijedan od dva povoda za razgovor s Dušanom Mihajlovićem – Dr Spirom. Razlozi su mnogo plemenitiji, lepši, ljudskiji.

Prvi je koncert, koji će održati s novom postavom Ljudskih Bića, 20. oktobra u Pozorištu na Terazijama u Beogradu. Moto Povratak Krivonogog Ćoravka je nastao po pesmi Uvek isto zbogom, s legendarnog Spirinog albuma Dijagnoza (1980).

Drugi razlog je skoro objavljivanje dvostrukog izdanja pod nazivom Arheološki artefakti tehnofilskih civilizacija prošlosti ili naučna fantastika kao žanr u umetničkim delima s kraja dvadesetog veka, koji se sastoji od Dijagnoze i Dizajna za stvarni svet, tajnog Spirinog albuma iz 1987. godine. Album bi ovih dana trebalo da se pojavi pod etiketom Multimedia Records.

Teško je pronaći reči kojima bi ukratko mogao da se opiše stvaralački opus Dr Spire. Karijeru je započeo 70-ih kao akustičar, baveći se nečim o čemu se na sva zvona danas govori i piše širom sveta – muzikom koja se opisuje kao freak folk.

Izvesno vreme je radio u studiju Druga Maca legendarnog Enca Lesića, a zatim je prešao u električare, i posle niza peripetija sa PGP RTB-om i s minimalnom (bolje rečeno nikakvom) medijskom podrškom, objavio je album Dijagnoza. Reč je o delu suviše dobro odsviranom da bi se žanrovski ograničilo kao novi talas, ali ipak u duhu vremena i promena koje su prethodile kraju hladnoratovske podele sveta, fijasku i potopu balkanskog Titanika, na čijoj palubi, kako je to RASMC dobro sročio: „Rulet odlučio da mu baš večeras napuni novčanik, na njegovom poslednjem putovanju“. Vlasnik pomalo davinčijevske biografije, Dr Spira je radio i kao muzički producent, konstruktor čuvenih gitarskih pojačala Gvozdeno i Drveno Pile, da bi se i kao autor ovih linija nostalgičnog koda 1988. obreo na Zapadu.

Danas živi i radi u Londonu; retke su prilike za ovakve susrete, i pre nego što razgovor krene, zahvalio bih se Miki Dajmaku i Branislavu Nikoliću na nadahnutim tekstovima koje sam koristio kao inspiraciju tokom priprema za ovaj razgovor.

DR. SPIRA: Za koncert su pripreme u toku – Imamo probe svakodnevno do koncerta. Gitaru svira Predrag Kozomara, bas Predrag Milanović, klavijature Aleksandar Miletić, bubnjeve Slobodan Jurušić. Ana Milenković i Sanja Bogosavljević pevaju prateće glasove i imam gosta iz Britanije – Emily Jane Šaric, s kojom sam radio u Londonu dok sam još imao studio. Ona dolazi da otpeva nekoliko mojih novih pesama. Tu su i gosti iz Švedske – Mitropa m.p. (Mitropa music project) – oni su deo putujućeg pozorišta Teatar Kapija iz okoline Malmea. Priredba treba da bude vrlo zabavna i poučna...

Da li si od 1986. snimao/komponovao novi materijal kod kuće ili/i u inostranstvu?

Nikad nisam prestao da pišem novu muziku. U proseku napišem petnaestak-dvadeset pesama godišnje (nemam baš puno vremena ovih dana, surovi angloamerički model kapitalizma ne dozvoljava ljudima da imaju slobodno vreme, a ja u Britaniji ne živim od muzike). Ono što mi najviše nedostaje su žive svirke – otkako sam u Londonu, nisam svirao više od desetak puta, i to su sve bili solo nastupi, samo s gitarom, tu i tamo poneki sekvencer ili elektronski bubanj. Ali nadam se da se to sada menja nabolje.

Mnogi čitaoci Popboksa su premladi da bi znali koliko su Jugoslavija i Beograd bili dinamično i pozitivno mesto. Većina tih stvari da se sada ispriča – zvučaće nestvarno. Nije bilo toliko ekstremno bogatih ljudi, ali nije bilo ni beskućnika.

Imali smo pristup i Istoku i Zapadu u svim umetnostima – muzika, pozorište, film, poezija, prošireni mediji, i sve to iz prve ruke, a to je pružalo rezultate. Beograd je bio jedna od evropskih metropola, i mentalitet je bio vrlo urban.

I, kada pogledam unazad, uvek je sijalo sunce...

Posle prvog talasa rock grupa 60-ih godina, koje su uglavnom svirale strani repertoar, s nekim prepevima (bio sam tinejdžer kad se išlo na igranke gde su svirale Siluete i Crni Biseri), došle su nove grupe, tako da su se 70-ih pojavile one koje su pisale svoju muziku i imale vrlo brojnu publiku. Pop Mašina iz Beograda, Dinamiti iz Osijeka, Mladi Levi iz Ljubljane, Kameleoni iz Kopra, Indeksi iz Sarajeva, a posle toga Korni Grupa, Time, Septembar, pa Buldožer, Laibach, Parni Valjak, Bijelo Dugme, Yu Grupa, Riblja Čorba, Smak.

Svi oni su bili velike rock grupe koje su svirale u sportskim halama pred desetinama hiljada. To vreme je bilo obeleženo pevačima s velikim rock glasovima – počev od Zorana Miščevića iz Silueta, preko Dušana Prelevića, Dada Topića i Janeza Bončine, do Željka Bebeka, da pomenem samo nekolicinu koji su mi prvi pali na pamet.

Paralelno s tom električnom, postojala je i alternativna, akustična scena, koja je bila izuzetno jaka u Beogradu; ono što je moj prijatelj Enco Lesić znao da kaže „oni što sviraju šuplje gitare“, ili u savremenom MTV jeziku unplugged.

Tu su bile grupe kao DAG, Maj, S vremena na vreme, Suncokret (mali kuriozitet – prva akustičarska grupa Bore Đorđevića se zvala Zajedno), gorepomenuti Mira (Mirjana Marković – op.a.) i Spira. Mnoge nisam pomenuo, neka mi oproste.

Svi su mi oni bili vrlo dragi, ali sam u kontaktu ostao samo s nekolicinom. Dragan Popović Pop, koji je pevao u grupama DAG, Maj, Dragstor, Pop i Bubnjar, specijalni je gost na mom koncertu u Pozorištu na Terazijama 20. oktobra, sa svojim najnovijim muzičkim projektom Mitropa m.p. Izuzetan pevač i beskrajno zabavna osoba. Ko bude prisustvovao koncertu imaće priliku da vidi bar delić njegovog izuzetnog talenta.

Danko Đurić, vođa grupe Papatra, još je jedan od značajnih likova koje poistovećujem s Beogradom. Oni koji budu slušali Dizajn za stvarni svet mogu ga čuti u Molitvi svetom Kamenku Katiću.

Bora Đorđević je u to vreme bio prvak sveta u rimovanju i tu mu niko ništa nije mogao. Jedan od mojih omiljenih primera Borinih vratolomija je:

Da sam kovač, pa da imam čekić
Njime bih te lupio po glavi
Skočio bi kao Nenad Stekić
Odma’ bi se pružio po travi.

To bi možda moglo da padne na pamet Miljenku Žuborskom, ali Bora je bio prvak.

Sa Encom Lesićem, nažalost, nisam više u kontaktu, a on je bitan iz više razloga. Beskrajno je talentovan muzičar, izuzetno pozitivan i pravi prijatelj. Gde god da je, nadam se da ga sreća prati. Mogu jedino da mu zavidim na onome što je odsvirao na mojim snimcima, a ne zavidim mu već se radujem što sam imao tu privilegiju.

Postoji samo nekoliko demo snimaka i oko sat vremena muzike koju sam radio za pozorišnu predstavu Pričaj mi o Avgusti. Možda negde u arhivama Radio Beograda postoji i snimak sa Omladinskog festivala u Subotici, na kom smo Mira i ja nastupili s pesmom Molitva, gde smo za izuzetno optimistički tekst dobili i nagradu. Ključni stihovi su bili:

Ostavi dolinu drugima
Za tebe mala bi bila
Ostavi potoke morima
Seti se da imaš krila.

Kada se preselio u Beograd posle svirke sa Indeksima, Enco je rešio da otvori studio u Beogradu. U to vreme po Beogradu je bilo uobičajeno (bar u muzičarskim krugovima) da se ide sa žurke na žurku, i na jednu od prvih žurki posle mog povratka iz vojske Bora je doveo Enca. Posle nekoliko dana sam se pridružio Encovom studiju i tokom prve godine (1979–1980) radili smo kao bioskop u tri smene.

Paket aranžman je izašao iz mog druženja s novom generacijom muzičara – Vladu Divljana sam znao preko Kokana (Popović, bivši bubnjar Idola – prim. aut.), koji je s njim svirao u Zvuku Ulice (Divljanova grupa pre Idola – prim. aut.), a pre toga kratko s Mirom i sa mnom. Ivicu (Vda) sam znao jer je on stanovao u blizini Cveleta (Miroslav Cvetković Cvele, basista Bajage i Instruktora - prim. aut.).

Uz pomoć fotografa Dragana Papića, Idoli su dobili nešto para da snime pesmu za časopis Vidici, pa smo tom prilikom snimili tri numere. Na red je došao i Šarlo Akrobata, i posle nekog vremena Enco je prepoznao da tu ima dovoljno snimaka za skoro ceo album i uspeo da se to objavi kao Paket aranžman. Nekako u to vreme ja sam shvatio da sam, radeći u studiju, prestao da sviram, i dogovorio sam se sa Encom da zaista prestanem da radim u studiju i da snimim Dijagnozu. Svi su pomogli: Enco, Cvele (koji je snimio skoro sve na Dijagnozi), Eftalija, Mira, Pop, Bora se pojavio nekoliko puta. Enco je postigao okvirni dogovor sa PGP-om da oni izdaju Dijagnozu i ja sam snimke odneo na rezanje u London. Kada sam se vratio, PGP je promenio mišljenje. Ostalo je neka druga priča.

Dijagnoza je verovatno neki dalji rod albumima koje si pomenuo (čak sam počeo da radim sa Idolima na Odbrani... pa smo se razišli). Dešavalo se da sviramo na istim mestima; znali smo se, i na neki način to je bio taj momenat, ali svako od nas je išao svojim putem i radio na svoj način.