Dave Maher sa Pitchforka je po izlasku poslednjeg albuma najpoznatijeg američkog indie rock benda razgovarao sa frontmenom Paul Banksom o evoluciji Interpola, razlozima za odbacivanje dosadašnjeg vizuelnog identiteta, uticaju njihove ubitačne ritam sekcije na proces pisanja i snimanja pesama, te njegovoj prvoj muzičkoj ljubavi - hip hopu
Na albumu
Our Love to Admire,
Interpol je razrešio problem nazvan “šta uraditi za svoj debi na velikoj etiketi?”, tako što je inkorporirao izvesnu dozu studijskih trikova u svoju već oprobanu formulu. Posle tri albuma u karijeri, najveća promena u njihovoj estetici nije muzičke prirode.
Ovoga puta se predstavljaju sa manje njujorške mistike, a sa većim fokusom na ličnosti u bendu.
PITCHFORK: Zašto ste odlučili da odbacite crveno-crnu šemu koju ste imali na omotima albuma Turn on the Bright Lights i Antics na omotu za Our Love to Admire?
PAUL BANKS: Razmisli - da smo nastavili sa tim, zar ne bi to bilo malo jadno? Nikada nismo posmatrali crno-crvenu temu kao stvar brandinga. Jedno vreme to sigurno jeste bilo tako, ali nikada nismo rekli da će to biti vizuelna estetika našeg dizajna. Bilo je veoma zgodno u početku, kada smo prvi put predstavljali ljudima našu muziku. Minimalizam dizajna te obe ploče je služio svrsi u smislu kako ljudi dolaze u kontakt sa muzikom u domenu vizuelnog. Sada mislim da imamo više slobode da radimo šta hoćemo u kreativnom smislu, jer je naš identitet već uspostavljen. Ljudi razumeju ko smo i šta radimo, a što se nas tiče, mi se nikada nismo ograničili na određeni zvuk ili određenu šemu.
S obzirom da je ovo vaša treća ploča, da li osećate neku vrstu pritiska? Da li je ikada postojala zamišljena putanja koju bend treba da sledi? I da li ste danas tamo gde ste mislili da ćete biti?
Još u samom početku smo razgovarali o idealnoj putanji karijere. Sećam se da je Daniel Kessler (gitarista – op.a.) u jednom trenutku objasnio šta je idealni pravac za bend, što na kraju ispada da smo i sledili. Što se tiče ambicije i očekivanja, nadao sam se da ćemo imati nekakav uspeh kada smo počeli da sviramo, međutim, kad je prvi album izašao mogao si samo da kažeš „Ko zna u kom pravcu će ovo da ide?“. Desilo se da je sve išlo sjajno po izlasku prva dva albuma. Ali da smo ciljali na ogromnu slavu, svirali bismo drugačiju muziku.
Nismo ciljali ni na šta više od toga da pravimo muziku koju želimo da sviramo, a nisi mogao da se pouzdaš da će ovakav stil biti uspešan u trenutku kad smo krenuli. Nikada nije postojao plan da dobijemo priznanje, slavu ili nešto slično: zanimala nas je muzika, a ispostavilo se da je sve to profunkcionisalo kako treba. Što se tiče trećeg albuma, srećom se nalazim na takvoj poziciji da unosim toliko sebe u ploču i radio sam veoma naporno na ovom albumu, i po prvi put mislim da sam miran po tom pitanju. Imam zen-odnos prema onome što će da se desi posle izlaska, jer sam stoprocentno ponosan na ovaj album.
Kada kažeš da ljudi znaju šta je Interpol i o čemu se tu radi - na šta tačno misliš?
Mislim da mi imamo zvuk. Uvek možeš da prepoznaš da je to Interpol, zbog ljudi u bendu. Svi imamo muzičke identitete i mogao bi da tvrdiš da smo to mi, zato što nema nikog drugog ko zvuči kao mi, jer ovaj zvuk zavisi od ljudi koji ga prave. Ovo nije smišljeni zvuk: zasnovan je na čistoj inspiraciji koja se javlja kad nas četvorica radimo zajedno.
Pesme se menjaju na svakoj ploči. Recimo, čini mi se da je Turn on the Bright Lights bubnjarska ploča, više nego što je to bio album Antics, gde postoji izvesno ključanje ritam sekcije u tvojim pesmama. Kada pišete pesmu ili je snimate, kako obezbeđujete da ritam bude u prvom planu?
Sam Fogarino (bubnjar) je zaslužan za to, slušao sam neke pesme sa Antics kako bih provalio ritam – slušao sam Length of Love i primetio da je nemoguće „skinuti“ ritam, zvuči lako, ali nije: ako ste amater, nemojte ni da pokušavate (smeje se). Isto tako, primetio sam da ritam nije direktan. Ovoga puta sam hteo da Sam da sve od sebe na ovom albumu, jer volim bubanj. Kada idem da slušam rok koncert, sve zavisi od bubnjara.
Način na koji Carlos Dengler (basista) nosi melodiju na dosta pesama je takođe interesantan obrt u tradicionalnoj ritam sekciji.
Carlos nije običan basista, on je kompozitorska snaga na basu, on je više gitarista koji svira bas.
U časopisu Village Voice pojavio se članak o tvom hip hop alter egu DJ Fancypants? O čemu se tu radi, od kada slušaš hip hop?
Od sedmog razreda. Pre nego što sam počeo da slušam rok.
Šta te je privuklo hip hopu?
Straight Outta Compton (album N.W.A. – opa.a.). Naučio sam taj album napamet kad sam imao 11 godina.
Ko ti je bio omiljen član N.W.A.?
Tada sam bio veliki fan MC Rena. On nije nastavio da repuje kao ostali iz N.W.A.
Kako si od hip hop fana došao do toga da napraviš bend kao što je Interpol?
Moji uticaji su različiti i široki. Istovremeno sa hip hipom slušao sam i klasični rok. Samo što je hip hop prva muzika koju sam stvarno zavoleo. A sa Nirvanom i grungeom sa shvatio šta želim da radim u životu.
Postoje li neke pesme za koje misliš da su zaslužne za to?
Nevermind je izašao kada sam bio u osmom razredu, čini mi se, a ja i dalje slušam Nirvanu. Mislim da su oni jebeno dobri. Ta muzika se meni stvarno obraćala, sve od Nirvane, favorit mi je Aneurysm sa albuma Incesticide.
Zašto je tebi privlačnije da budeš u rok bendu nego da praviš neki oblik hip hop muzike?
Mislim da će rok uvek biti uzbudljiviji uživo, jer imaš bubnjara. To je najuzbudljivija stvar koja može da se desi u smislu praćenja muzike uživo. To fali hip hopu.
Ja nikada nisam želeo da imam bend koji će da zvuči kao Nirvana. Ako si umetnik, ti radiš ono što radiš i na izvestan način ni ne kontrolišeš samu suštinu onoga što radiš. Moraš da nađeš nešto što je čisto i nesvesno u samom sebi ili nećeš imati karijeru. Kada si u bendu imaš milion uticaja iz najrazličitijih žanrova i ne možeš da kažeš „Ja slušam samo ovo“. Ja stvarno volim najrazličitiju muziku, Neil Young and Crazy Horse je veliki uticaj, folk muzika, Leonard Cohen, Jane’s Addiction...
Kako pišeš tekstove? Mnogi od tvojih tekstova deluju neprozirno: nisu uvek logični i zanima me koliko je to namerno?
Da uvek ima nešto što je igra reči, nešto nestašno, ali ima i nečega što je stavljeno kao izazov, namerno. Što se tiče neprozirnosti: u mom svakodnevnom životu ne dešava mi se toliko jasnih stvari, barem u interakciju sa drugim ljudima. Većina stvari nije jasna. Ili su stvari zbunjujuće ili ja izmišljam značenje, koje izvlačim iz stvari koje se dešavaju i filtriram ih kroz moju perspektivu. Ništa nije tako kao što izgleda, tako da mi deluje neiskreno da se ponašam da su stvari direktne i jasne, kada ih ja tako ne doživljavam. Ja to doživljavam na subjektivan i čudan način.
Što se tiče tekstova na Our Love to Admire, da li postoji stvarni Heinrich Maneuver (devojka iz pesme - prim. prev.)?
Da, ali je to privatna stvar.
Na slikama izgledate veoma ozbiljno. Da li je to namerno?
Mrzim da se slikam. Ali i ja sam primetio to. O tome se radi: da je to smišljeni koncept, pomislio bi da ne možemo više da izdržimo da se tako ponašamo. Ali nemamo nameru da tako izgledamo. Mislim da je to posledica toga da u trenutku snimanja fotografije, mi ne želimo da budemo tu i da se slikamo.
Da li se zabavljate sad?
O da. Ovo je bio moj san.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.