SHČ stvaraju sopstvenu utopijsku pop-rok teritoriju na kojoj se najzad može sa osmehom, bez stida i odbrambenih mehanizama, uživati u YU grupi, Kemalu Malovčiću i MC5 podjednako – a opet ostati načitan, pametan i, čak, mlad
Mesto: Klub Kuglaš, Beograd
Vreme: Sreda, 29. avgust 2007.
Za koji biste bend bili spremni da se kuvate u malom prostoru bez ventilacije, zbijeni, otopljeni od znoja, u grotlu uzavrelog grada, i, uprkos tom paklu, zadovoljni pevate iz sveg glasa, skačete i plešete ispred bine? Ne znam za vas, ali publika koja je poslednjeg avgustovskog četvrtka došla u Kuglaš odabrala je - Strašne Haremske Čuvare. Pominjući s pijetetom nastupe beogradskih sastava Krš, Činč i Elektrolasta - a koji, zapravo, pripadaju istoj ekipi kao i SHČ - odavno nisam bio na rokenrol koncertu na kom se tako iskreno navija za bend, viče, horski peva, i opušteno, punog srca, uživa u svirci.
Sve je počelo tako što je zadimljenu, ptolomejsku atmosferu Kuglaša zaparao bend Žene Kese (o kome je Popboks
već pisao). Harizmatični pevač-gitarista sa ogromnom maramom oko glave, saksofonista koji je svirao iz prvog reda publike, i drugi, ne manje zanimljivi članovi grupe, pržili su svoj energičan akustičarski pank na tragu Violent Femmesa / Kazne za Uši, razmrdavajući gužvu pamtljivim refrenima, kombinacijom vokala i koncertno zahvalnim prženicama – pesmama
Zavijam i
Pi***ca.
Posle njih, odličan prelaz ka Čuvarima napravio je gost Žena Seka, momak sub-pop izgleda, koji je uz pratnju akustične gitare razgalio sve duhovitom pesmom, sastavljenom od parčića sad već klasičnih turbo-folk bisera (Usne vrele kao žar).
A onda je došlo vreme za
Strašne Haremske Čuvare... Na scenu je izašao neki smešan lik, izveo numeru
Devojka iz Obraza kao rođendanski poklon visokoj zvanici koncerta, najavio SHČ poredeći ih sa Žankom Stokić i Cicvarićima, krenuo je rif za
Nemačke dane („Nek me gazi ova rulja, oduvek sam bio hulja“), masa je pomahnitala, i svaki razum se nakon toga odronio...
Može se Čuvarima oprostiti i neujednačen zvuk na samom koncertu, mutna lead gitara, nejasan zvuk vokala, pokoja greška i falš, i to im se može oprostiti bez zadrške – zato što postoje muzičari koji sviraju savršeno, „osećaju tradiciju etno muzike, folka i roka“ i poseduju preciznost i znanje u muziciranju, a opet su, takoreći, kesa – zato što nemaju duha. Nedostaju im humor, lakoća, oštra pamet i hrabrost. Sve ono što SHČ imaju u izobilju.
Delimično je za to zaslužan ingeniozan muzički koncept koji su SHČ izneli u svom manifestu yužnog talasa, a potom ga i realizovali. Oslobodivši se balasta politizovanog značenja estrade i eks-jugoslovenske pop-kulture, kao i urbane nadmenosti i snobizma, Strašni Haremski Čuvari uspevaju da u jedan britak i bazičan rokenrol izraz lagodno povežu ironiju novog talasa, komercijalnost i melodičnost jugoslovenskog mainstream rokenrola, i banalnost i dekadenciju Južnog vetra.
Uspeva im da ne preziru Plavi Orkestar, priznaju autoritet Šabanu Šauliću, a kažu kako im u intimi slušanja muzike najviše prijaju La Strada i rani Joy Division. SHČ stvaraju sopstvenu utopijsku pop-rok teritoriju na kojoj se najzad može sa osmehom, bez stida i odbrambenih mehanizama, uživati u YU grupi, Kemalu Malovčiću i MC5 podjednako – a opet ostati načitan, pametan i, čak, mlad!
Daleko od mrgudnih zahteva za nekakvom ozbiljnošću i tehničkom perfekcijom izvedbe, Strašni Haremski Čuvari su na koncertu u Kuglašu nizali nepatvorene, narodske rokenrol hitove. Sonično ludilo u do sada najpoznatijoj kompoziciji Nisam ja biro ovakav život, rastavljanje pa slaganje stilema yu-rock blefa u numeri Nemački dani, pop otklon u Bilo kad i bilo gde, i poigravanje harmonijama i ritmom južnog vetra u Žena bez duše, ujedinjuju kod haremske četvorke detroitski prljavi garaž sa nasleđem Nervoznog poštara. Garage folk indeed!
Ne smem ni da pomislim šta bi se desilo kada bi se u razbucanom yugo rokenrolu u potpunosti oslobodio potencijal apsolutnog favorita publike, pesme Sve kafane sutra znaće ko si ti. Nisam siguran ni da želim Strašnim Haremskim Čuvarima pridavati značaj mladog rok otkrovenja koje bi moglo da preobrati scenu.
Teorijske implikacije manifesta yužnog talasa, u kom se od jugoslovenske pop mitologije pravi ozbiljan estetski koncept, takoreći preobražava new-wave u yu-wave, i ničeansko-delezovski kreira mesto neopterećeno „uticajem istine na život“, suviše su ozbiljne i dalekosežne da bismo ih ovde makar i površno analizirali.
Mislim da je za sada pozicija Strašnih Haremskih Čuvara sasvim povoljna – smešteni u komotan prostor u-ground ludila beogradske scene, ostaje im dovoljno vremena da vežbaju, prave pesme, stiču publiku, i dobro se zabav... zabav... Zabavljaju.
Komentari