Američka kritika ovaj album opisuje kao „hrabar manevar u mnogo tradicionalniji pristup“ sa gitarskim solažama i klasični format r’n’r pesme. Frontmen Angus Andrew kaže da ni sam nije očekivao ovakav preokret. „Da mi je neko pre godinu dana rekao da ćemo svirati ovakvu muziku, nazvao bih ga lažovom“, komentariše on podsećanje da su Liars smatrani uzdanicama „retro nju vejva“ i „novog nojza“
Sa četvrtim albumom
Liars se još jednom udaljavaju od eksperimentalnosti, ovaj put odlazeći korak dalje nego na
Drum's Not Dead. Daleko od toga da se po prijemčivosti sada mogu porediti sa svojim nekadašnjim (njujoršku adresu su zamenili berlinskom) sugrađanima
The Strokes ili
Interpol: oni ostaju dovoljno neobični i uznemiravajući.
No, možda bi trebalo da razmisle o albumu koji bi predstavljao ono što je
Dirty 1992. bio za
Sonic Youth – trenutak u kom bi potvrdili umetnički kredibilitet, ali i ostvarili širi proboj. Ostvarenje ovog poduhvata se, iz ove perspektive, kod Liars teško može nazreti.
Na ovaj bend možete zlurado gledati kao na elitističke snobove iz umetničkih škola koji se skrivaju iza muzike nerazumljive običnim slušaocima ili kao na hrabre eksperimentatore koji svoju egzistenciju podređuju stvaralaštvu. Na četvrtom albumu Liars, ova dilema se dovodi do apsurda pošto se slika o bendu menja u svakoj pesmi.
Energični početak u vidu teških gitara u Plaster Casts of Everything zvuči za njih neobično fokusirano. Liars su ovde vrlo blizu klasične rock strukture - melodiju + rif. Posle prvog šoka, dolazi smirena i poluplesna Houseclouds, a neobičnost se ovde ogleda u melodiji koja vremenom dobija na poletnosti, tako da je rezultat jedan gotovo pop komad.
Leather Prowler donosi opet preokret i podseća na rani noise, školu sviranja avangardnog gitariste i kompozitora
Glenn Branca, praćenu teškom ritam mašinom i drugim elektronskim zvucima koji stvaraju nelagodu. Bend zvuči psihodelično i namerno dezorganizovano.
Sailing to Byzantum je nežna, melanholična pesma uvijena u futurističko ruho, nešto što bi bilo moguće čak nazvati baladom.
I tako do kraja albuma, Liars se kreću između želje da se dokažu na različitim poljima. U nekim pesmama brane svoj eksperimentalni kredibilitet, mada je sve što čujemo zapravo već negde odsvirano. A u drugim pokušavaju da se pozicioniraju na čudnoj strani gitarskog mejnstrima na kojoj se nalaze npr.
Radiohead.
Još jedan izrazit momenat na albumu je očigledna sklonost ka nasleđu Jesus & Mary Chain - u melodijama i produkciji, naročito pred kraj albuma. Međutim, bend u tim trenucima ne nudi ništa više do reciklaže i par korektnih pesama.
Album Liars podjednako pokreće telo i mozak, ali ne nalazi (niti to pokušava) put do slušaočevih emocija. Hladna muzika, nepovezana ili suviše svedena, može ponekad da se ispostavi i kao kvalitet.
Liars će vam najbolje otkriti svoje čari ukoliko uz njega praktikujete aktivnosti poput učenja, rešavanja matematičkih zadataka ili igranje Tetrisa. A u trenucima kada ne zvuči suviše čudno ili agresivno, na njemu se omakne nešto i za ples.
U celini uzev, Liars, međutim, nije nezaobilazan album koji morate da čujete, i najbolje mu je prići bez velikih očekivanja.
Audio:
Video:
Povezani članci:
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.