Glavni muzički događaj pete večeri Belefa poneo je etno nijanse. Studio Alektik iz Novog Sada i Vrelo iz Rume predstavnici su novih fuzija tradicionalne i urbane muzičke forme, najavljeni kao “favoriti iz senke” ovogodišnjeg festivala
Mesto: Plato kod Beogradskog pobednika
Vreme: 27. jul 2007.
Produkcija: BELEF 07
Veče na Kalemegdanu prošlog petka je počelo baš onako kako zamišljate manifestaciju koja se održava pod apstraktnom devizom - Tu i tamo je ovde. Na nedovoljno osvetljenom platou kod Beogradskog pobednika bile su poređane socrealističke tapacirane stolice, intro je bio neki dosadni soul neprimeren predstojećem događaju, a većinu malobrojne publike su, po slobodnoj proceni, činili prijatelji izvođača i oni koji su čuli “večeras je Belef, ima neki etno”.
Dakle, koncert kasni skoro 20 minuta, već kod prve pesme tehnički problemi, tako da se nastup prekida na kratko, publika je već nestrpljiva i već je sve dosadno koliko je predvidljivo.
Novosadski gudački kvartet
Studio Alektik čine četiri elegantne ljupke mlade dame (dve violine i dva violončela), pojačane perkusionistom i čovekom zaduženim za matrice i razne elektrificirane efekte. Ambiciozno zamišljen koncept i ulazak na osetljivu teritoriju kombinovanja modernih elektro formi sa gudačkim instrumentima nije ostavio preterano jak utisak.
Sintetičke matrice u pesmama su neinventivne i suviše “školske”, a gudački instrumenti u ovom miksu ne zvuče kompatibilno i opravdano. Sviračko umeće ipak nije samo po sebi dovoljno. Obrade tradicionalnih vojvođanskih pesama, uključujući i Zvonka Bogdana, zvuče usiljeno i previše liče na ono što radi Apokalyptica, a oni svakako ne bi trebalo da budu neki značajniji uzor ovom kvartetu. Šarmantno, ali muzički nedosledno i neubedljivo.
O rumskoj grupi
Vrelo nisam znao previše pre ovog koncerta: poslušao sam jednu njihovu pesmu i pročitao tekst na Belefovom sajtu u kojem se kaže da dolaze "na vrhuncu aktuelnog evropskog proboja: nastupa na turneji Darka Rundeka i pojavljivanju u pariskom izvođenju Kusturičine opere
Vreme Cigana". Povoljan zvučni utisak donekle je anulirala ova pretenciozna najava, tako da na kraju nisam znao šta zaista mogu da očekujem.
Ali, već posle jednog minuta i zvučnog udara koji je proizveo samo jedan dugi ton basa provučen kroz neki metalizirani efekat, bilo je jasno da će se desiti nešto posebno. Dok je trajao intro, na binu je izašlo sedam atraktivnih devojaka obučenih u kratke crne suknjice i tesne bele košulje sa kravatama (vokali) i jedna u istoj, ali kompletno crvenoj uniformi (mali instrumenti - daire, marakas). Ostatak benda, pomenuti bas i bubanj, već su uveliko bili na svome mestu.
Vrelo izvode izvorne devojačke srpske pesme, ali na veoma moderan način i uz upečatljiv scenski nastup. Sedam sjajno uvežbanih ženskih vokala u perfektnom višeglasju i muzička podloga čiju osnovu čine ultimativne procesuirane bas deonice, potpuno su oduvale sve prisutne.
Bitno je napomenuti da se nekoliko glavnih vokala drže striktno tradicionalnog pevanja, prateći povremeno zalaze u modernije strukture, dok se bas i bubanj sa neverovatnom lakoćom kreću kroz žanrove: od onoga što možete čuti na albumima grupa kao što su Red Snapper, preko prljavih garažnih rifova, do čak Discipline Kičme. Bas nekad proizvodi elektrificiranu buku, nekad zvuči kao moćna distorzirana gitara, a nekad svira pet savršenih tonova oko kojih bi New Order napravili odličnu pop pesmu.
Svaku numeru je pratila posebna koreografija, koja je povremeno izgledala kao nekontrolisano i nehajno đuskanje. Ključno je što sve izgleda krajnje prirodno, ali u isto vreme seksi i zavodljivo: u toku nastupa odigrao se i mini striptiz (prvo su otišle kravate, pa košuljice, na kraju ostale bele majičice), što je verovatno prvi put viđeno na nastupu koji na ovaj način koketira sa tradicionalnom muzikom.
Odavno se na domaćem koncertu nije dogodio ovako efektan i originalan spoj tradicionalne i moderne muzike kroz brižljivo isplaniran i neočekivano profesionalan nastup.
Komentari