U takmičarskom programu je ukupno 13 filmova, koji će biti (ili već jesu) prikazani na prelepoj Letnjoj pozornici tokom sedam dana. Festival je u ponedeljak, 16. jula, otvorio kanski pobednik, film 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana, koji je prikazan van konkurencije
Na 14. po redu Festivalu evropskog filma na Paliću u pet programa prikazuje se 54 filma iz 19 zemalja. Takmičarsku selekciju potpisuje nemački filmski kritičar i jedan od selektora Berlinskog festivala Nikolaj Nikitin. Filmove ocenjuje međunarodni žiri u kome radi i montažer Roberto Perpinjani (predsednik) iz Italije, umetnički direktor festivala u Sočiju Sitora Alieva iz Rusije, rumunska glumica Marija Dinulesku, švedski reditelj Danijel Espinoza i srpski glumac Gordan Kičić. Program "Mladi autori Evrope" predstavilja kratke, eksperimentalne, dokumentarne i igrane filmove, nastale u periodu između dva festivala, kao i serijal koncerata alternativnih grupa iz Evrope i regiona.
Život piše najstrašnije horore, a jedan od njih tema je filma 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana rumunskog reditelja Christiana Mungiua. Univerzalna ljudska drama ispričana je bez bežanja od lokalnog kolorita, koji je ipak pažljivo doziran, tako da Rumunija 1987. predstavlja više nego prigodnu pozornicu za priču koja bi se mogla dešavati i na nekom drugom mestu (iako Čaušeskuov zakon o abortusu igra bitnu ulogu u čitavoj stvari).
Scena u kojoj glavna junakinja Otilija luta mračnim gradskim ulicama noseći abortirani fetus dok u atmosferi konstantne pretnje iza svakog ugla kao da vreba nova opasnost (bilo da je reč o psima lutalicama ili jednako neumoljivim organima reda) jezivija je od mnogih scena iz strogo žanrovski determinisanih filmova.
Zanimljivo je da je Mungiu pošao od urbane legende kao inspiracije koju je zatim pretočio u životni, iskustveni horor koji ne zahteva ni najmanju suspenziju neverice.
4 meseca, 3 nedelje i 2 dana pleni jednostavnošću koja je izražena kroz krajnju svedenost u rediteljskom pristupu (a što ga izdvaja, i rekao bih čini superiornijim u odnosu na, po opštem ugođaju, sličan Irreversible). Pažljivo tempirane scene u kojima se Mungiu poigrava međuljudskom tenzijom u raznolikim situacijama, čak i kada se isprva čine predugim, on završava hirurški preciznim rezom.
Još samo da se zapitamo zašto ovakav film još nije snimljen u Srbiji.
Već od prvih kadrova u kojima upoznajemo dečaka Timija, a zatim i glavnog junaka, pravdoljubivog i drčnog Larsa, reditelj Strand je zagledan u Holivud (vrlo brzo smo počašćeni i izlišnom montažnom sekvencom). Otuda i ne čudi što u razmišljanju o ovom filmu na pamet padaju upravo vrlo konkretne filmske situacije (sa sve scenom pri kraju filma, koja kao da je pozajmljena direktno iz 8 mm), od kojih se teško može skrojiti autentična životna priča o moralnim dilemama. Odnosno, ako je tako nešto i moguće, Strandu definitivno ne polazi za rukom.
Sinovi su žanrovski šizofren film, u skokovima između komedije, trilera i (melo)drame, koji su opet potpuno nasumično postavljeni kako bi takav formalni zahvat mogao da se shvati iole ozbiljno. Time i čitava priča (inače zanimljive i potentne premise) o zamagljenoj granici između počinioca i žrtava (pedofilije) deluje gotovo trivijalno.
Američki film Hard Candy problematičan je u smislu da ne uspeva da uverljivo sprovede klackalicu gde nije jasno ko je tu prava žrtva, ali je makar dosledan po tonu i ima kakvu-takvu poentu iskazanu u neuverljivoj završnici, dok Sinovi ostaju zaglavljeni u izrazu na pola puta između norveškog i američkog filma, bez jasne ideje vodilje i s prevelikim ambicijama koje ostaju nedorečene.
U tursko seoce uoči ramazanskog posta dolazi nov hodža u pratnji neobično mlade (i ćutljive) žene i (još ćutljivije) devojčice. Ubrzo se selom šire ogovaranja u pokušaju meštana da dokuče hodžinu ćud.
Adam (naslovni junak) je bistar i govorljiv dečak koji se odmah sprijatelji s hodžinom ćerkom., a sve to ga čini idealnim da posluži kao vezivno tkivo filma – neko ko ima uvid u život zajednice, ali i jedan koliko-toliko nepristrasan i dečje neopterećeni pogled sa strane.
Dakle, više kao dramska dosetka nego što je u pitanju izgrađen dramski (ili komični) lik, mada mnoge scene u kojima se pojavljuje Adam deluju kao simpatična komična odmorišta od centralnog melodramskog zapleta, što samo po sebi i nije loše.
Nepretencioznost je jedan od glavnih aduta filma, koji u suštini govori o potisnutim emocijama i, u ovom kontekstu, nekim pomalo zaboravljenim pitanjima odgovornosti, pokajanja i praštanja. Iskreno i bez previše patetike, mada ne uvek najspretnije i u dovoljnoj meri suptilno. Neke priče su ipak iste iz koje god da se perspektive posmatraju: muslimanske, hrišćanske, pa i ateističke, a Adam i đavo upravo su takav film.
Nakon divnog i neskriveno fetišističkog uvoda u kom upoznajemo kuvara Gregora, kome pažljivo, s ukusom i maštom pripremljena hrana doslovno predstavlja čitav život, on sreće šarmantnu konobaricu Eden, s kojom započinje neobičnu platonsku vezu. U toj vezi hrana je Gregoru i direktna zamena za seks, dok Eden u pokušaju, koji je više idealistički nego pohlepan, da uzme najbolje od oba sveta odlučuje da iskoristi Gregorovu egzotičnu kuhinju za osveženje sopstvenog braka.
Neodrživost takve situacije tada već postaje očigledna Gregoru, a kulminacija nastupa kada Edenin muž, iskompleksirani Ksaver, pokušava da povrati poljuljano samopouzdanje kroz patološku ljubomoru. Veza Gregora i Eden tako biva (privremeno) razrešena spoljnom intervencijom u vidu tragikomičnog obračuna između Gregora i Ksavera neočekivanog (i crnohumorno duhovitog) ishoda, nakon kog Gregor i Eden zaslužuju svoj skromni hepiend.
Glavni glumački par je potpuno neodoljiv i do poslednje scene nosi ovu gorko-slatku komediju.
OPIJUM – DNEVNIK DUŠEVNE BOLESNICE – János Szász
Godina je 1913. U duševnu bolnicu u Mađarskoj, u kojoj su i dalje okrenuti starim metodama lečenja (dobra stara lobotomija), stiže ekscentrični psihoanalitičar doktor Brener – opijumski zavisnik i pisac koji prolazi kroz stvaralačku krizu.
On uspostavlja čudan (i do kraja nedorečen) odnos s jednom od pacijentkinja, Žizel, koja veruje da Zlo sâmo obitava u njoj, tačnije u njenoj ženskosti, što je nagoni na kompulsivnu masturbaciju. Dobri doktor je ipak više zainteresovan za Žizelino kompulsivno pisanje, naročito imajući u vidu sopstveni problem s manjkom inspiracije.
Umesto zanimljive psihoseksualne drame protkane ludilom, dobili smo niz nemušto snimljenih scena koje, poput pokvarene ploče u ritmu japanskog mučenja vodom (kap...kap...), ponavljaju istu banalnu svakodnevicu duševne bolnice. Tumačenje odnosa između Brenera i Žizel kao varijacije na faustovsku pogodbu je teorija dobra koliko i bilo koja druga, budući da su mogućnosti učitavanja kad je pred vama prazan list papira praktično beskrajne.
A beskrajnim se čini i sâm film, u kom je većina scena produžena do granica izdržljivosti, gde nema ni p od psihoanalize i gde je sve zamrznuto u vremenu, pa se samo nasumično smenjuju scene Žizeline histerije i doktorove jednako isprazne kontemplacije o životu.
Možda je reditelj pogledao fenomenalni Quills i rešio da snimi „umetničkiju“ verziju, a možda je prosto (sado)mazohista koji voli da muči i sebe i publiku. Fotografija je dobra, te stoga i ocena nije najniža moguća, ali ako ste preskočili ovaj film, smatrajte se srećnim.
(nastaviće se...)
Komentari
-
djape (gost)
| 29.11.2009. 19.07.17
sticajem okolnosti tek sam danas pogledao "4 meseca, 3 nedelje, 2 dana" i mislim da je sjajan film. recenzija miloša cvetkovića je takođe sjajna i zaista živi sve pozitivne funkcije kritike, posebno poslednjom rečenicom.
što se filma tiče, svedenost izraza je upravo ono što mi se najviše sviđa i iz čega proističe većina ostalih njegovih kvaliteta. tamo gde bi neki "ambiciozniji" interpretator/kritičar prepoznao nekakvu kritiku komunizma (sistema, birokratije...) pa čak i neku poluotvorenu mizandriju, ja samo prepoznajem sjajne, organski povezane epizode u okviru prejake celine. nigde nema patetike i sirovost pripovedanja potpuno odgovara priči a nekim skroz realističnim tj. očekivanim detaljima, poput ruže u vazi u hotelskoj sobi, reditelj veštim kadriranjem i montažom ne dozvoljava da postanu patetični već im daje neke druge kvalitete. (pomenuta ruža je totalni kemp) gluma je sjajna, razvoj likova takođe prilično dobar, zaista ne mogu da nađem manu ovom filmu.
čista desetka.
nadam se da je i "priče iz zlatnog doba", iako žanrovski drugačiji film, na ovom nivou egzekucije gde sinhrono gledaoca vozi celina, groove čitavog događanja dok maltene u svakom kadru dobija minuciozne minijature koje daju neverovatan šmek čitavom doživljaju.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.