Deseti album ultimativne njujorške punk/rock pesnikinje posvećen je isključivo obradama. Ipak, izbor pesama, od Dylana do Beatlesa, predstavlja listu pesama za odstrel i noćnu moru svakog pravog pankera
Albumom
Twelve Patti Smith se poklanja svojim omiljenim rok herojima, a izbor kompozicija sugeriše korene ove autorke u različitim kornerima rok lavirinta. Bez sumnje, u njenoj originalnoj muzici postoji prepoznatljiv zvuk jedinstven samo njoj i njujorškom joj iskustvu, ali činjenica je da ona nikada nije probijala barijere, već se očajnički održavala u krugu svojih heroja.
Danas, osećajući se dovoljno komforno u svojoj muzičkoj l/koži, ono što je počela prvim snimcima (obrade Hendrixove Hey Joe na prvom singlu i Morrisonove Gloria na prvom albumu - 1975), 61-godišnja Patti nastavlja i na Twelve.
Pored standardnog benda (Lenny Kaye - Jay Dee Daugherty – Tony Shanahan), albumu kreativni input dodaju i njen dečko iz ranijih dana
Tom Verlaine, pozorišni velikan Sam Shepard i njegov sin Walker, zatim Flea (RHCP), Rich Robinson (The Black Crowes) i mnogi drugi poznanici&prijatelji iz različitih njujorških ulica.
Na celom albumu Smith materijalu prilazi sa poštovanjem i pažnjom. Na primer, Youngova Helpless ili Everybody Wants To Rule The World (Tears For Fears) u principu i nisu obrade, već verne kopije tih pesama - veoma šarmantno zbog njihove iskonske jednostavnosti i lepote.
Na drugoj strani, Gimme Shelter je apsolutno fantastična verzija opasnog swagger rocka Stonesa. Lenny Kaye i Rich Robinson se ovde sa uživanjem poigravaju rifovima ništa manje od Keitha i Micka Taylora u originalnom komadu.
Kao u slučaju
Neila Younga, na
Pastime Paradise Patti nenametljivo pristupa kompoziciji sve vreme svesna činjenice da je nepotrebno previše analizirati ovaj delić magije
Stevie Wondera, dok od psihodelične
White Rabbit (Jefferson Airplane) i Hendrixove
Are You Experinced stvara raspoloženje slično atmosferi njenog solo materijala. Rendicijama ove dve hipi himne kristalno jasno se primećuje odakle Patti crpi inspiraciju.
Svojevrsno iznenađenje je ekscentrični izbor
Dylanove Changing Of The Guards. Prava poslastica! Patti oseća dušu svoje muške muze i radi odličan posao na ovom melodičnom deliću klasične Dylanove folk antiratne filozofije.
Kaye i Smith se posebno dobro provode na
The Boy In The Bubble (Paul Simon) u kojoj se fino nadovezuju Kayeova gitara i dilanovsko Pattino zavijanje, a
Within You Without You (komad
Beatlesa/Harrisona) i
Soul Kitchen (
The Doors) zvuče potpuno rasterećeno.
Midnight Rider (Allman Brothers) je zabavna ali verovatno i najslabija pesma na ploči, dok je
Nirvanina Smells Like Teen Spirit - najinteresantnija. U odnosu na ostatak albuma, Patti se u ovom slučaju zaista potrudila i ponudila nam potpuno nov, svež i sjajan osvrt na himnu generacije X. Cobainovi bes, bol, zbunjenost i apatija ovde dobijaju liričko nadahnuće.
Interesantno je primetiti da se Patti Smith i dalje podrazumeva kao jedna od vođa njujorškog, odnosno američkog pank pokreta koji se u svojoj srži bunio protiv Dylana, Beatlesa, hipi kulture i ostalih “obrađenih”. Izbor materijala na Twelve tako predstavlja listu pesama za odstrel i noćnu moru jednog pankera. Doduše, onog arhaičnog, iz 70-ih.
Samim tim, album je istorijski rok paradoks, rebus za teoretičare popularne muzike i razne nostalgičare i puritance. Jedno je sigurno: definisati različite autore i kategorisati ih često je nepotrebna rabota koja komplikuje u srži veoma jednostavnu magiju rokenrola. Patti Smith je prošla mora i planine rok pejzaža i ovim albumom obrada i definitivno potvrđuje pripadnost redu rok aristokrata.
Pošto je Patti pre nepuna dva meseca postala počastvovani eksponat muzeja Rock’N’Roll Hall Of Fame, ploča Twelve se čini kao njena zahvalnica onima zbog kojih je tu završila. Da li je to razlog ili je u pitanju jednostavno uživanje u klasicima sa par dragih prijatelja, nevažno je. Twelve je ploča puna nadahnutih trenutaka.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.