Disko Inferno

Mesto: Pogon Doma omladine Beograda
Vreme: Subota, 26. maj 2007.
Produkcija: DOB

I evo nas opet.

Kad sam 1991. u bašti SKC imao priliku poslednji put da gledam onu savršenu i najpopularniju postavu Discipline Kičme - u kojoj su bili Srđan Gulić za bubnjevima, Juraj Novoselić saks i Zerkman truba, a tom prilikom gostovali Đuka na goču i čak Biljana Babić iz Boya na jednoj pesmi kao bubnjarka - bio sam u tom odlepljujućem momentu svestan da se dalje ne može. Nova iznenađenja za nova pokoljenja su album koji je ’91. doneo najraskošniju verziju nekadašnjeg minimalizma, a koji je još mogao da se smatra delom istog umetničko-političkog pogleda na stvari. Posle njega više nije bilo novih iznenađenja i blato koje nas je pokrilo neke je i udavilo.

Pravo novo iznenađenje desilo se tek ‘07, kad su deca rođena ’91. već dorasla da ispune proročanstvo i saslušaju novu poruku, i kad smo već potpuno zaboravili da su iznenađenja moguća. Namerno nisam slušao tek objavljeni album Kad kažeš muzika…, čija je ovo bila promocija, nisam znao nove pesme (niti sad znam njihova imena), te sam čistom mozgu dao šansu da se polomi na zvuku, kakav god da bude.

I mada je sve bilo kako se moglo i zamisliti, u stvari i nije. Crash and burn efekat se očekivao, rima ritma i bas gitarske rike takođe, sve se to znalo, ali odjednom ništa nije bilo ni za trenutak predvidljivo – otkud odjednom samo srpski jezik i vokali na sve strane, te melodije komprimovane u refrene, grubo rečene nežne reči?

Ne želim nikog da razočaram, ali Disciplina je tek na svom jeziku prava Disciplina, i koliko god svima mlađima ostala u dragom sećanju inače odlična postava benda sa glasom Gofie Bebe, ta Disciplina nije bila toliko opasna po poredak stvari u ovoj zemlji. Od ove godine Disciplina je povratila ponešto od te svetle misije na kojoj je jedino ona i bila - unošenje nemira i nelagodnosti kod svih koji su umislili da su se baš lepo udomili negde u gornjim slojevima društva ili prosto da je bezbrižnost savršena životna fora, nešto je što je obeležje Disciplinine kulturne akcije - bez nje nedostaje 3D dubina koju je jednom davno Disciplina imala i koja ju je razlikovala od svih drugih bendova.

Ovaj novi valjajući muzički oblik koga prvi put vidimo uz to je zabavan, kako već može biti kad jedan Vlaca (Lira Vega) lupa u plavu kantu iza Koje, kad se Manja nadopunjava sa Kojom u pevanju, kad imaju prateću pevačicu, kad svi harmonizuju – ovo je i dalje režeća, ali topla i maltene umiljata potpuno nova transformacija benda, koja nema mnogo veze ni sa onim besomučnim nastupom na Exitu 05, jer tutnjanje Discipline danas zvuči mnogo više preteći nego ikad, upravo zato što je otkrila svoju nežniju stranu.

Naime, Disciplina je prevazišla uobičajena očekivanja podarujući totalan dragulj još nepoznate strukture – u najkraćem, novo iznenađenje se sastoji u višeslojnom pevanju. Ljudski glas, najtopliji od svih instrumenata, otvorio je Disciplininu muziku ka nečem na momente potpuno potresnom. Naravno da smo kod ovog benda navikli na nemilosrdan groove ritam sekcije i više slojeva udaraljki koji seku noge dok pokušavaju da igraju, ali ovde, duhovito i ozbiljno, on ima disko prizvuk, dokazujući da je i disko bio muzika. Naravno da smo kod ovog benda navikli na lavež gitarske buke iz bas gitare, ali ovde nema ničeg suvišnog i bas je većim delom koncerta ono što je bio – diktator ritma, dokazujući da se može solirati i držati beat. Međutim, umesto duvačke sekcije, imamo ljudske glasove u svojoj predivnoj nepredvidljivosti, sa svim svojim manama, koji ustaju i kao da sa njima ustaju svi prokaženi, nestali, zaboravljeni, stradali na sve moguće načine…

I imaju nešto da kažu: nije važno šta je bilo, ali čujte našu priču, pa nastavite posle kući, svojim putem. Na isti način na koji blues širi zapretena značenja i šifre koje kriju sudbine mnogih, tako i Disciplina u svojom tekstovima/konstatacijama nudi više od parola pobune, nudi mudrost mnogih.

To nikad nije bio običan bend, nego sredstvo uzbunjivanja masa, i večeras se sve to pridiglo, tek toliko da nas podseti da je Internacionala ona pesma koju svi znamo, a rokenrol muzika koju volimo. Disciplina sa pravom nosi na leđima istoriju beogradskog rokenrola, jer mu daje adresu neke svetske pošte.

Momenat kad je Koja krenuo, bez obzira koliko stidljivo, da zapeva uz ostale, priziva magične trenutke iz zaostavštine Crosby, Stills, Nash and Young, usred jednog sveta koji se ruši bez pardona i u kome još samo ljudski glas ima moć da zaustavi i preokrene situaciju u svoju korist. Hipi pleme koje drži oko sebe ima odjednom auru bilo kog plemena prijatelja koje se provlači kroz život i trpi ga, koje muče razne životne prevare, ali koje odoleva, pošto je to stvar odbrane ličnog dostojanstva.

I u tome je veća snaga Disciplinine poruke sada i neka pevaju još više, neka se opuste i razrade pevanje sa svim mogućim ludačkim ispadima koje ono dopušta u rokenrolu. Bitka se dobija u čoveku, a ovo je najdirektniji način da se to kaže.

Kad sam posle koncerta neočekivano sreo starog druga poreklom iz Zagreba, koga nisam video od kad je ono sranje počelo, znao sam da je tuga otišla definitivno kroz prozor i da sva ta naporna borba da se ne izgubi tlo pod nogama, tlo po kome vredi hodati, morala imati dobar ishod.