O Draganu Ambroziću i Aleksandru Delibašiću, Nini Nastasiji i Stevu Wynnu, Popcyclu i Darkwood Dubu, Bad Seedsima i Franz Ferdinandima, Exitu i Belefu... O The Saints. O fanovima i hejterima, o „poslu“ i o „zadovoljstvu“
U susret još jednom neobičnom koncertu u organizaciji Ivana Lončarevića, odlučio sam da vam skrenem pažnju na ovu nesvakidašnju ličnost... Sportski novinar RTV B92, autor i voditelj radio emisije
Pop Depresija na Radiju 94.9 i organizator izuzetnih koncerata, on je jedan od onih koji su mnogo zaslužniji za povratak Beograda na muzičku mapu sveta nego većina domaćih muzičara. Neposredan povod ovog intervjua je koncert legendarnog australijskog punk sastava
The Saints koji će se održati u sredu 16. februara u Domu omladine.
POPBOKS: Fenomen koncerata u Srbiji: Bad Music for Bad People, Pop Depresija, Koncertna agencija B92?
LONČAREVIĆ: Ne postoji fenomen koncerata u Srbiji. Postoje samo ljudi koji su spremni da ulože (uglavnom) svoj novac u (uglavnom) neisplative i neizvesne “projekte”. Ima tu još ljudi i institucija, koje nisi pomenuo a jako su bitni: Belgradeyard Sound System,
Cross Radio, čak i Toma Naumovski ili Akademija...
Festival Les Nuits Secretes, Francuska, avgust 2004. |
Koncertna agencija B92 kao takva više ne postoji. Niti će postojati. I o tome je više besmisleno pričati. Budućnost, ma šta to značilo, pripada Domu omladine i Draganu Ambroziću, koji zajedno imaju veliku priliku da od Beograda naprave koncertni centar regije. Ukoliko se kockice slože, Dom omladine će na raspolaganju imati tri koncertna prostora, spremna za svakakve izazove i maksimalno će biti otvoren prema svim žanrovima, pravcima i stranputicama. To će verovatno značiti da će kao kolatelarna šteta stradati neki mali i manji promoteri, gde ubrajam i sebe. Ali ako je to cena progresa, onda je to zaista nebitno. Sledećih šest meseci je ključni period za ono što će nam se događati sledeće dve godine. Bitno je da publika to prihvati i odreaguje na pravi način. A imaće zaista veliku priliku da čuje i vidi mnogo toga zanimljivog.
Boje i dresovi
Prvi album koji si kupio i koji je uticao na tebe i tvoj muzički ukus, a da nije muzika za decu?
Ne sećam se baš prve ploče koju sam kupio. Pokušao sam mnogo puta to da rekonstruišem, ali nije mi uspelo. Znam da je prvi CD koji sam kupio Born In The USA Bruce Springsteena. I danas volim da ga čujem.
Šta trenutno najviše slušas novo/staro?
Sve novo i staro šta slušam - puštam u Pop Depresiji. Od nekih posebnih imena, koja su mi trenutno više zanimljiva od drugih, izdvojio bih The Decemberists, Magnolia Electric Co, nekoliko novih kanadskih bendova, Antony & The Johnsons, Low, Sharon Jones & The Dap Kings, Iron & Wine, M Ward, Al Green, Ken Boothe, The Silver Mt Zion Memorial Orchestra...
Poslednja dobra recenzija koju si pročitao, novine ili web site?
Recenzija koncerta Lambchop u Zagrebu koju je napisao Gordan Paunović, tekstove koji su moji prijatelji napisali za sajt Pop Depresije o omiljenim pesmama iz 2004. godine i intervju Svetlane Lazić sa Murrayem Lightburnom iz The Dears.
Omiljene domaće grupe, izvođači/DJ-evi?
Voleo sam (a i dalje ih volim) Popcycle, Veliki Prezir, E-Play zbog Bilje, moji prijatelji sviraju u Ventolinu... Žao mi je što su se Darkwood Dub pretvorili u parodiju samih sebe. Domaću muziku pratim više kao fenomen, nego kao nešto što može da me uzbudi i provocira.
|
Posebni zahtevi muzičara, odnosno kampanja i reklamiranje... Kako to funkcioniše?
Iz mog nevelikog iskustva svi muzičari sa kojima sam sarađivao bili su vrhunski profesionalci, bez nekih posebnih zahteva. Kapiram da mora da su neviđeni entuzijasti kada se, uprkos svemu, odluče da dođu da sviraju u Beograd. Kampanja je nešto o čemu različiti ljudi uvek imaju različita mišljenja. Trudim se da uradim sve što se očekuje od mene, iako zaista ne verujem u neku moć marketinga za koncerte na koje je planirano da dođe par stotina ljudi. A, iskreno, mislim da je u našoj sredini usmeno predanje i dalje najdelotvorniji vid kampanje. Za The Saints smo štampali 3.000 postera i 3.000 flajera, imamo bilbord ispred DOB-a, desetak dana reklame na Radiju 94.9, B92, STB, Radio Politici, TV Artu i TV Metropolisu. A cilj nam je 300 ljudi. Najave u štampi se podrazumevaju. Malo je sve to besmisleno, zar ne?
Koliko rizikuješ pri tome... Posao vs. zadovoljstvo?
Rizik je nešto što moraš da rešiš na prapočetku. Ili ćeš da rizikuješ i da prestaneš da misliš o novcu koji se gubi ili nećeš i onda jednostavno ne radiš koncerte. Nema vremena za neodlučne i plačipičke. Ako ljudi ne dođu na koncert, to znači da ih to ne zanima. I niko drugi do organizatora (promotera) nije kriv za to. Nisam baš tipičan primer za pitanje posao vs. zadovoljstvo pošto radim samo koncerte koji me lično zanimaju, jer takvu muziku slušam i volim. Siguran sam da nikada neću ni pokušati da se bavim koncertima na način “ovaj bend mi je posao, a onaj koji će da dođe na jesen - to mi je zadovoljstvo”. Ne zanima me tako nešto. Ima dovoljno drugih koji se “poslom” bave na ovaj način.
Neki misle da je domaća publika najbolja na svetu, neki kažu da su razmaženi i nevaspitani... pa... tvoje mišljenje: kakva je beogradska publika?
Realna situacija je da za manje od 70 evra svako može da ode u Zagreb ili Peštu na koncert, lepo se provede i vrati kući prepun utisaka. Šta je onda motiv da se taj isti koncert organizuje u Beogradu za deset puta
Steve Wynn, 15. oktobar 2003. |
više para i da se pride čovek izloži kritici dežurnih
hejtera za apsolutno sve na ovom svetu – od pada nataliteta u Srbiji, do lošeg zvuka u sali i cene piva – ako nije da se našoj publici omogući da vidi nešto novo/zanimljivo/drugačije ili bar nešto što ja volim? Sklon sam mišljenju da Beograd ima publiku kakvu zaslužuje. Neki put je bolja, neki gora, ali da je nema – bilo bi dosta komplikovano za sve.
Da li je moguće da svoju promotersku aktivnost proširiš malo i van glavnog grada?
To me apsolutno ne zanima. Imam dovoljno problema da se neki događaj organizuje u Beogradu, samo mi treba još problema na novom terenu. Nikada me nije ložilo da sebi pravim spomenik i postižem neke rekorde. Želim da se bend oseća lepo dok je kod nas, da omogućim publici da uz najmanje problema uživa u muzici i, ako žele, upoznaju se sa grupom. I to mi je i više nego dovoljno. Svaka čast onima, prevashodno mislim na Delibašića, koji se i dalje trude da animiraju i ostale delove zemlje.
Koji su najveći problemi pri organizovanju koncerata?
Zavisi kako se posmatra: ili je sve problem ili je sve samo trenutna prepreka koja će nekako da se razreši. Kada radiš sa ljudima u koje imaš poverenje i koji su sposobni, nijedna komplikovana situacija nije nerešiva. Moje početne frustracije sa organizacijom koncerata bez problema je razrešio Zlatko Jošić i u njega imam apsolutno poverenje. Da nije bilo njega, odustao bih odmah posle koncerta Nine Nastasije.
Najveća i najmanja poseta na jednom od koncerata koji si organizovao?
Poseta na ”mojim” koncertima bila je dosta ujednačena.
Mark Olson i Victoria Williams, 6. maj 2004. |
Prosečno, na osam koncerata
Pop Depresije prodato je po 280 karata. Zajedno sa 80-ak karata koje se podele za “promociju”, to je neka stalna publika. Najviše publike je bilo na koncertima Nine Nastasije i Stevea Wynna, najmanje na St. Thomasu i Trans Amu. Ako te zanimaju egzaktne cifre – poseta je bila od 200 do 600 ljudi sa kupljenim kartama.
Da mozeš da biraš koga bi najviše voleo da vidiš u Beogradu, mada znam da je to u sferi SF-a.
Broken Social Scene, The Dears, Wilco, Teenage Fanclub, Wedding Present/Cinerama, The Posies, Silver Mt Zion...
Par grupa koje možeš da zamisliš na Exitu (a verovatno neće doći)? I, u čemu je problem da se organizuje jedan stage gde bi se propagirala i takva muzika?
Exit je privatan festival i organizator ima sva prava da po nekom svom nahođenju odluči koga će da dovede. Nisam neki fan velike gužve i festivalske publike. Na Exitu sam bio samo jednom i gledao sam Henryja Rollinsa. Greškom sam, dok sam tragao za hranom, ostao i za vreme nastupa Molokoa i taj stampedo ne bih želeo da mi se dogodi. Voleo bih da dođe “električni” Nick Cave & The Bad Seeds, reformisani The Pixies, Franz Ferdinand...
I da li je ovoj zemlji dovoljan jedan festival? Svi manje-više želimo da zaboravimo onaj koji nam je podario Sonic Youth za džabe. Ili: kakva zemlja - takva muzika...
Ivan Lončarević, Victoria Williams, Dragan Ambrozić i Svetlana Lazić |
Neki put mi se čini i da je jedan previše... Postojao je (ili još postoji) festival u Nišu, jednom zamalo da se do kraja održi festival na Zlatiboru... Belef može povremeno da iznenadi. Redovno se održavaju Dispatch i Refract. Nije sve baš toliko crno.
Zar nije postojala mogućnost da Notwist dođu i kod nas, pošto u Zagrebu nastupaju dvaput (U okviru festivala Žedno Uho)?
Očigledno da nije. Postoje grupe za koje ne pitam oko uslova i o posledicama svog temperamenta razmišljam (mnogo) kasnije. Notwist je jedan od takvih bendova. Zahvaljujući ljudima iz zagrebačkog KSET-a (Mate i Domagoj) počeo sam i ovo da radim: Često mislim da se oni više brinu o koncertima u Srbiji, nego mnogi od nas kojima je to navodno „zaduženje“.
Tvoj najjeftiniji koncert? Da li je istinita legenda o organizaciji od 150 eura?!
Svi moji koncerti su manje-više isto koštali. Ukupna organizacija obično je koštala od 1.500 do 2.000 evra. Samo su The Saints, koji će svirati 16. februara nešto skuplji. Ja nemam iskustva sa koncertima koji koštaju 150 evra.
Sa St. Thomasom na Terazijama, oktobar 2003. |
Da li planiraš neku izdavačku delatnost (domaću / stranu / koncertnu)?
Imam jednu ideju koju ću verovatno krenuti da realizujem krajem ove godine. Dopala mi se kada se ukazala, a okupiće na jednom mestu puno mojih prijatelja i uzora. Ima još vremena i mislim da je sada glupo da o tome pričam.
Mnogima nedostaje emisija Velika R'N'R prevara. Da li ti ili bilo ko drugi ima nešto slično u planu ?
Velika R'N'R prevara - to su Miško i Kosta. Bez njih, to nije to. Da li će neko drugi da radi nešto slično - zaista ne znam. Bilo je i prethodnih godina raznih pokušaja da se naprave razne manje ili više verne kopije, a siguran sam da će ih biti i dalje. Ja lično nemam takve ambicije. Nisam jednostavno dovoljno dobar da bih tako nešto radio.
Škotski ili kanadski pop?
Odrastao sam uz škotski pop, a poslednje dve godine emisija mi se uglavnom bazira na otkrivanju spektakularne nove kanadske muzike. Mislim da su veoma bliski, iako se to možda na prvi pogled ne primećuje.
Tvoja muzička otkrovenja?
Mislim da je definitivno prošlo vreme, u kojem neko dobija ploče iz inostranstva i onda okuplja drugare ili na radiju pušta novu muziku. Internet je ubio čar nove ploče/diska u rukama, ali je zato omogućio da svako, ali zaista svako, bude sam svoj DJ. Mislim da je jedina razlika među nama koji se muzikom bavimo profesionalno, način na koju tu muziku prezentujemo. Uvek sam se trudio da izbegnem šablon profi voditelj, super dikcija, priča desetak sekundi pošto ja to iskreno i da hoću ne mogu, jer to nikako nisam ja. Pop depresija je povremeno nadrkana, prečesto sentimentalna, bez razloga euforična i uglavnom zahtevna. Volim da mislim da sam takav i ja. Mislim da je sve ovo moglo da se podvede pod izraz nezreo/la, ali volim da pišem i govorim nerazumljivo.
Koliki je tvoj uticaj na Radio 94.9 iz senke?
Ne mislim da je moj uticaj na dnevni program Radija 94.9 veći od uticaja bilo kog drugog stalno zaposlenog / honorarca / volontera na radiju. Mislim da je za taj radio mnogo važniji uticaj Luke Ivanovića, koji ne prestaje da me iznenađuje raznim suludim stvarima koje nemilice sipa... Mislim da je stvorena jedna zdrava sredina kojoj nedostaje još jedna jaka autorska ličnost sa tradicionalističkim
Dom omladine, oktobar 2003. |
pristupom muzici – i pri tome mislim isključivo na Aleksandra Lazarevića, autora kultne emisije
Desperado na Radio Politici - i da uz odgovarajuće tehničke uslove (čitaj: fakin’ predajnik) možemo da preuzmemo ono što je ostalo od auditorijuma bivšeg Radija B92. Ovako smo i dalje slatka tajna za one koji mogu da nas uhvate, a takvih je vrlo malo...
Planovi za budućnost?
Voleo bih da uprostim svoj život i da se radujem malim i običnim stvarima. I da prestanem da povređujem ljude oko sebe. I da dovedem The Dears u Beograd. I da lagano uđem u sedmu godinu volontiranja na beogradskim radio stanicama...
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.