Sva dobra muzika…

Čak i da 2004. godina u domaćoj (urbanoj) muzici nije bila sušna kao što je bila, pojavljivanje novog albuma Darkwood Duba O danima (B 92) sigurno bi bilo jedan od događaja sezone. Darkwood Dub je danas, bez dvojbe, najozbiljnije srpsko “malo muzičko preduzeće”. Nema praktično nijednog drugog domaćeg sastava koji je u poslednjih 15-16 godina uspeo da održi (diskografski i koncertni) kontinuitet, da se neprestano menja u skladu sa vremenom i da pri tom ne odstupa od zacrtanih vrednosnih kriterijuma. Darkwood Dub zato i jeste jedna od retkih (preostalih) konstanti civilizovanog života u (post)miloševićevskoj Srbiji. Generacijski sastav, ali i više od toga. Kroz svoju muziku uspeli su da izraze senzibilitet (medijski) nevidljive Srbije koja živi u savremenom svetu i ne pati od autizma i šizofrenije.

Mišljenja o albumu O danima sigurno će se razlikovati – poneki već primećuju da nema izrazitog hita, drugima će možda zvučati suviše smireno, ali teško da će bilo ko moći da ospori kako je reč o do tančina stilski zaokruženom delu sa zaraznom atmosferom pomalo setne, ali iskrene vedrine.

“Ideja nam je bila da napravimo album poput onih koje smo voleli da slušamo kada smo tek počinjali da se bavimo muzikom, a volimo i dan danas...”, kaže za POPBOKS pevač Darkwooda Dejan Vučetić, koji je ujedno i autor svih tekstova na albumu O danima.

“Dobra muzika i dalje ima isto mesto u životu - pustiš album, neko vreme ga intenzivno slušaš, kasnije ga na neko vreme odložiš u stranu, ali ti ostaje osećaj zauzimanja prostora, celine, obuhvatnosti”, nastavlja on, uz opasku da se sa pojavom kompakt-diskova zaboravilo na nekadašnju koncepciju A i B strane. “Trajanje se produžilo na skoro 70 minuta i samim tim je to postalo novi medij. Lakše je napraviti album koji traje 45 minuta. Muzičari su skloni rasplinjavanju, a na većem formatu lakše je odlutati...”

VUČA: Uvek smo težili tome da svaka sledeća stvar koju radimo bude drugačija od prethodnih. Posle albuma Život počinje u tridesetoj nekako smo intuitivno došli do zaključka da hoćemo da se vratimo principu nastajanja pesama kakav je bio kada smo počinjali. Kada smo radili na albumima Elektropionir ili Život počinje u tridesetoj, više pesama je nastalo u studiju, u toku snimanja... Sada smo mnogo više radili na probama - dugo smo vežbali, to jest džemovali i tražili odgovarajuće teme. Pošto smo došli do ovih deset pesama, menjali smo im aranžmane, brzine... svašta smo isprobavali. Počeli smo da ih sviramo i na koncertima i tek posle svega toga smo ušli u studio da ih snimamo, što nije bio slučaj na prethodnim albumima.

Više-manje. Album može da nastane i za nedelju dana, međutim, ako želiš time slojevito da se pozabaviš, da paziš na svaku notu, onda je to obiman posao.

Vuča, Dom omladine, 1995.

Ovaj album smo radili po principu “sam svoj majstor” - sve sami, od početka do kraja. Ja sam, na primer, imao dosta snimateljskih sati, kao i Miki, i Bambi... Kada je o izboru ideja reč, važi pravilo konsenzusa. Kao konačno usvajamo ono rešenje koje je svima u redu. Nemamo problem da odbacimo ono što se bilo kome od nas ne svira ili ne dopada.

Još na prošlom albumu moglo je da se primeti kako ne nameravamo da nastavimo u tom pravcu. Umemo da pravimo plesnu muziku, ali ne želimo da budemo zarobljeni u bilo kom žanru. Promene kroz koje prolazimo jesu, pored ostalog, rezultat istraživanja u različitim žanrovima. Nije nam merilo filozofija po principu - ovo bi dobro prošlo na tržištu zato što je u modernom ritmu i ima odgovarajuću brzinu. Ravnamo se prema našoj radoznalosti i zadovoljstvu. I dalje imamo istu težnju - da napravimo pesmu koja će nama tog trenutka ulepšati dan... I mislim da je upravo iskakanje iz žanrova zajednička crta svih albuma Darkwood Duba.

Trudili smo se da svaka pesma ima karakter i što se tiče gruva i što se tiče melosa: da zadrži plesnu formu, a da bude živo svirana muzika. Jednom rečju, da to bude rock album. Čini mi se da smo zajedno došli do spoznaje da upravo to dugujemo svom zajedničkom radu. Nekoliko pesama sa ovog albuma nose atmosferu ranog perioda Darkwood Duba. I to je dobar osećaj. Vratiš se nekoliko koraka unazad, ali sa drugačijim sviračkim iskustvom. To deluje kao osveženje.

Poslednji radni naziv albuma bio je Melos. Međutim, shvatili smo da bismo u intervjuima morali da objašnjavamo zašto se tako zove, da nema nikakve veze sa Melos estradom i slično, pa smo zato odustali od toga. A reč melos na grčkom znači harmonija, sklad... U postmodernističkim vremenima u kojima živimo puno je onih koji pokušavaju da naprave najgrđu, najbržu ili ne znam kakvu već muziku. A suština je, bar po mom shvatanju, da se ljudi okupe da bi svirali i pokušali da naprave najplemenitiju muziku koju mogu...

Održavamo jedan nivo međusobnog prijateljstva. U početku je to verovatno bilo intuitivno, a kasnije smo postali svesni da je to preduslov svega. Prijateljstvo i uvažavanje su važni za svaki oblik zajedničkog rada, pogotovo kreativnog. Zato se podrazumeva da se pridržavamo nekih nepisanih pravila prilikom sviranja, vežbanja, proba...

Nikad nismo imali nameru da, kao, držimo baklju, to je bio sticaj okolnosti. Sigurno da je bilo ambicije i želje, ali se sve desilo spontano. Pišeš o stvarima koje su tebi zanimljive, tražiš akorde koje ti želiš da čuješ... I prirodno, dok smo bili na početku, krug ljudi koji nas je pratio bio je sveden pošto smo bili mladi i ekscentrični. Vremenom se taj krug širio. Prolazi vreme, menjaju se ljudi...a i naša muzika preživljava promene. Smešno mi je kad mi neko sad kaže: “Meni je najbolji vaš prvi album”. Pa, normalno, prvi album je eksplozija mladosti. Međutim, sve što dolazi posle toga je ozbiljan rad. Jedna je priča kad nešto nastane kao plod improvizacije talentovanih ljudi, a nešto sasvim drugo kada prioneš na posao i radiš u kontinuitetu.

Čudan. Ne znaš kako da reaguješ. I da li uopšte treba da reaguješ na bilo koji način. Kod nas u svakoj delatnosti - pozorištu, filmu, muzici - vladaju neki klanovi.

Klub Potemkin, London, 2001.

Ako slučajno ne pripadaš jednima, onda, kao, moraš da pripadaš drugima. Čim nešto iskače iz tih konvencionalnih, tradicionalističkih okvira, odmah biva sumnjivo. Nas masa ljudi vezuje uz Devedesetdvojku mnogo čvršće nego što ta veza zaista postoji. B 92 jeste naša izdavačka kuća, ali ta naša “veza” je po nas često bila štetna. Kad nikome ne pripadaš u tom institucionalnom smislu, prilično si nezaštićen, kao na vetrometini. Ali si sa punim pravom svoj.

Kao socijalna kategorija muzičarski svet kod nas je na prilično niskoj lestvici. A kada kažem muzičari, ne mislim na zvezde estrade. To je nešto drugo, mada se kod nas sve to trpa u isti koš. Lica sa estrade su mnogo bliža filmskim zvezdama jer publiku zadovoljavaju pre svega vizuelno. Nemam nameru da se žalim - mi na koncertima dobro prolazimo, dosta sviramo, i to nam (finansijsku) situaciju čini održivom. Ali neke probleme je nemoguće prenebregnuti.

Muzičari ovde skromno žive, neki i previše skromno, ako se uzme u obzir njihov doprinos našoj kulturi. To je sramota našeg društva. Takođe, još nisu uređene mnoge stvari neophodne za normalno obavljanje posla. Nije, recimo, normalno da u Srbiji postoji mali milion radio-stanica, da se autorska prava i dalje ne poštuju... Tek kada tu nešto bude počelo da se menja na bolje, i muzička ponuda u zemlji može da postane šira i kvalitetnija. Ne sme se prepustiti da stihija oblikuje scenu - da se muzikom bavi samo neko ko ima entuzijazma ili se u tom poslu zadesio samo sticajem okolnosti.

Inicijativa za festival je, na neki način, pokrenuta prilikom našeg gostovanja u Beču pre dve godine u okviru projekta Dani Beograda u Beču. Tada su na koncert došli i neki umetnici našeg porekla koji tamo žive, studenti umetnosti, a sa njima i jedan profesor na koga je čitav događaj ostavio tako jak utisak da je posle koncerta došao u bekstejdž i bio u fazonu “’ajde da smislimo kako da opet napravimo nešto ovako...” Prevodili su mu neke tekstove pesama, mi smo mu pričali o kontekstu - demonstracije, Srbija, bacam kamenje na sistem itd. Uglavnom, nije ostalo na rečima. Ozbiljno se prihvatio posla i organizovao vrlo zanimljiv festival.

Predstavili su se razni istočnoevropski umetnici, muzičari, bendovi... Nastupio je, na primer, češki bend People Of The Universe - ekipa iz ‘68. godine kojoj su više puta bili zabranjivani albumi, pa ukrajinski di-džejevi... Organizovana je izložba Irwinovih (NSK) fotografija, a sastavni deo festivala bila su i predavanja gde su filozofi, sociolozi i drugi teoretičari govorili o društvenom uticaju muzike i umetnosti uopšte u različitim sistemima. Mnogo zanimljivih ljudi na jednom mestu. Čuješ, na primer, nemačkog stručnjaka koji zna svaki detalj o YU grupi, Korni grupi, o kome god hoćeš... Ideja je bila da se skrene pažnja na umetnike koji su tokom 90-tih na prostoru istočne Evrope reagovali na politička dešavanja i sl. Mi smo održali koncert, nedelju dana smo bili u Beču, družili se sa Vladom Divljanom... i super se proveli. Nastavak projekta je 2005. u Hamburgu i trebalo bi i tamo da idemo.

Voleo bih da odem u neke toplije krajeve, gde uvek ima sunca... Što sam stariji, teže podnosim zimu - bole me leđa. To je za mene jedina dilema. Sve ostalo je vrlo relativno. Život u svakoj sredini ima dobre i loše strane. Znamo kako se ovde živi - kakav je standard i kvalitet života - ali to ide u paketu sa, na primer, neposrednošću naših ljudi kakva ne može baš svuda da se nađe. Može ovde svašta da ti se smuči, a opet, s druge strane, znaš da imaš prijatelje na koje možeš da računaš u svakom trenutku. Ne znam šta je još važno za život... Sigurno da je ovde teže ostvariti neke od ambicija, pogotovo u nekim specifičnim oblastima. Međutim, ako je čovek vredan, mislim da i ovde može dosta da ostvari. I pored svega, nisu bogati samo kriminalci, ima i vrednih ljudi koji mogu da stanu iza nekog lepog života.

Ovde moraš da budeš optimista da bi se dobro osećao. Moraš da računaš

Subotica, april 2002.

na nadu jer je nada važna stvar i veliko oružje... Sa nadom su ljudi puno toga uspevali da prebrode. Treba biti svestan toga da kod nas još mogu da se vide i neke pozitivne stvari koje su mnogo gde nestale - ljudi se druže, pričaju, nisu se pretvorili u mašine... I u tom Beču ljudi, u principu, žive na sličan, jednostavan način. Uzrok našeg nezadovoljstva često je u nerealnim očekivanjima.

Utoliko što posao shvatam mnogo ozbiljnije nego ranije, kada nisam imao porodicu.

Uglavnom ne. Bavljenje muzikom podrazumeva dosta noćnih aktivnosti - probe, snimanja, koncerti - sve se to uglavnom dešava noću tako da na roditeljske sastanke najčešće ide supruga. Ali često vodim decu u školu... I uvek mi je Disciplina Kičme u glavi i stih Napred, nazad, gore, dole, ja sam opet ispred škole... Uživam da posmatram svoju decu kako rastu... Može život ovde lepo da se organizuje. Treba prihvatiti i neke nedostatke i nadati se i raditi na tome da se to popravi.

Mediji truju svuda, mi tu nismo izuzetak. Ljudi bi definitivno trebalo da eskiviraju televiziju - da im što manje bude zanimljivo to što ne znam kako ludo izgleda Pink, kako je bizarna scenografija i slično... Sve su to udice, ljudi su uglavnom neinformisani i nedovoljno sposobni da sami prosude šta je dobro, a šta ne... I lako nasednu na marketinške trikove. Treba težiti umerenosti i prihvatati stvari kakve jesu. To je naša priča svih ovih godina - gledaš da ti bude dobro, bez obzira da li je na koncert došlo trista ljudi ili samo pet.

Na primer, u inostranstvu. Dolaziš negde prvi put, ljudi te ne znaju, a vidiš da reaguju na to što čuju. To su prilike kada se stvarno uveriš da je muzika sposobna da prelazi jezičke i kulturne barijere. Takvi doživljaji ulepšavaju život. Lepo je, naravno, i kod kuće, ali tu publika zna šta očekuje, mogli su dobro da nas upoznaju.

To je zanimljiviji deo posla. Kada se na duže vreme zatvoriš u studiju, bude ti dosadno. Putovanja su druga priča, svet za sebe. Uvek je novo i drugačije. Posle novogodišnjih praznika sviraćemo po Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj... Beogradski koncert planiramo za proleće. Mislim, takođe, da ćemo vrlo brzo početi da radimo na novom albumu. Imamo i prostora i entuzijazma da radimo nešto potpuno drugačije od ovoga sad.

Uživam u tome što radim i radimo, a iskustvo sa ova poslednja dva albuma, gde smo sami u studiju stupili u proces nastajanja muzike, za mene je vrlo obećavajuće. Verujem da je pred nama još puno različitih albuma. Na moju veliku radost. Ne bih voleo da mi ovaj posao dosadi.