Pobeći od SADA i od OVDE

Ona je punk. Reći će ti u lice sve što misli. Ako to ne želiš da čuješ, poručiće ti to sa bine zamahujući pesnicom. Možda se u njenom jurodivom pogledu nikada ne očitava šta oseća, ali njen scenski nastup je magičan. Poput navigatora svemirskog broda, na stejdžu drži kormilo u svojim rukama. Nekad se teško obuzdava, kao raspomamljena Patty Smith, nekad je kao Bjork iz Shugarcubes faze. Na trenutke zazvuči kao anđeo s neba, pre nego što se transformiše u rastafarijansku vešticu, ispuštajući mačje krike iz grla. Ona je Zoja Borovčanin i predvodi jedan od trenutno najboljih sastava na domaćoj sceni: Lira Vega.

Ekipa muzičara koja i danas čini bend (Nemanja Aćimović – bas, Vladimir Đorđević – gitara, Dejan Utvar – bubnjevi, Zoja – vokal) sastala se 1998. godine pod okriljem teatarske trupe Pozorište Šešira, prilikom rada na predstavi Zima ili snovi ili putovanje u svim pravcima. Pod imenom Pozorište Šešira bend prvi put nastupa u martu 1998. u beogradskom klubu Underground, na promociji šešira Ljudmile Stratimirović, osnivačice trupe.

Hit-singl Alfa Akvari, koji je pratio promociju predstave, nekoliko nedelja se nalazio na prvom mestu liste singlova Radija B92. Slede svirke po beogradskim klubovima (Fili, Underground) i nastup ispred benda Obojeni Program neposredno pred bombardovanje, marta 1999. U decembru iste godine, zajedno sa trupom Pozorište Šešira, tada istoimeni bend nastupa na turneji po Sloveniji. Ova faza rada je krunisana samostalnim nastupom u beogradskom Domu omladine u martu 2000. godine. Dvogodišnja pauza traje sve do marta 2002, kada se bend ponovo okuplja i pojavljuje pod novim imenom - LIRA VEGA, jer muzičari, osim Zoje, ne rade više u trupi, a bendovska priča se na taj način odvaja od pozorišne.

Leta 2002. snimljen je materijal za prvi album Lira Vega, koji, međutim, izlazi tek u aprilu 2004. za PGP.

ZOJA: Kultni, hm... Lepo zvuči, ali to u Srbiji obično znači da je neprofitabilan. Nažalost, ako je kriterijum kultnosti neprofitabilnost, onda je LV i dalje kultni bend.

Objavljivanje za PGP je u našem slučaju bila slamka spasa pošto je materijal dve godine po snimanju čekao na objavljivanje. Mislim da se deo tog „kultnog“ statusa ispleo upravo oko priče o dobrom bendu sa kvalitetnim materijalom, koji niko neće da objavi. Naše objavljivanje za PGP je završetak poglavlja jedne pomalo bizarne priče zvane Lira Vega u koju su, pored opštih društvenih okolnosti, upleteni psihološki profili četvoro individua različitih senzibiliteta i životnih stilova, sa prokleto izraženim smislom za međusobno zagorčavanje života, zatim prijatelji, podržavaoci, poznati i nepoznati, bez čijeg napora i ulaganja ne bi bilo ni našeg konačnog proizvoda i, konačno, grupna dinamika, na nivou benda. Magija zvana MUZIKA, naše čedo, rađa se na probama i sazreva po koncertima, a zajedno sa njom sazrevamo i mi.

Kao što rekoh, izdanje se čekalo jer niko od postojećih izdavača nije bio zainteresovan kada smo ga nudili u prvom cugu, niko osim PGP-a! Njima smo se učinili interesantni, u tom trenutku

Korporacija braće i sestara: Koji bendovi sa domaće scene ti se dopadaju? Lokalna scena je jedna bratska korporacija u kojoj su meni svi muzičari i muzičarke kao braća i sestre. Užasno mi je drago kada se nekome od njih nešto dobro desi, kada napune neki prostor ili imaju uspešnu prodaju, čak i ako mi se ne sviđa muzički pravac koji su odabrali da sviraju i pevaju. Moji večiti favoriti i najomiljeniji aktivni bend je Presing, za koji mislim da je nešto najoriginalnije i najbolje što se ikada ovde pojavilo. Volim i Superton, prvenstveno zbog ideja moje drage koleginice i prijateljice Janje Lončar; trenutno novi bend Burning Sounds (opušteni rege instrumentali); novi KKN zvuči bolje i žešće nego ikad; volim Jarbole, Popečitelje, dopada mi se Bo, novi Darkvood Dub, zato što zvuče kao nekad...

(krajem 2002. godine) imali su u planu pokretanje neke vrste podetikete kojom bi oživeli sopstveni upaučeni rock'n'roll duh. Tada su najveći domet nekakvog žešćeg ili alternativnijeg zvuka predstavljali puleni tipa Negativ, ili onaj bend koji peva obrade Sade i Leni Kravitza (ona tri mrtva-ozbiljna tipa). Mislim da smo ih svojom ponudom za saradnju iznenadili. Tako su počeli pregovori oko izdanja, što se oteglo sve do kraja 2003, kada smo konačno potpisali ugovor.

Što se situacije sa izdavačima tiče, smatram da niko tu nije bez odgovornosti: ni muzičari ni izdavači. Muzičari imaju specifičnu osobinu odsustva bilo kakve praktične ili poslovne svesti i odgovornosti, kako prema sebi, tako i prema svojoj muzici, a izdavači ispoljavaju klasični srpski biznis sindrom: težnju da se bez mnogo truda i ulaganja na brz način dočepaju kakvih-takvih para preko tuđe grbače. Smatram da je najveći nedostatak ovdašnje rock scene odsustvo sposobnih poslovnih menadžera, a koje narodnjaci imaju.

Mi smo album snimali desetak dana, pa smo onda producirali i sve to sređivali još oko dve nedelje, u leto i jesen 2002. Mnogi ljudi koje ne smem da zaboravim su pomagali i uložili trud, ravan našem, ako ne i veći. To su Bare, Yoma i Đole, Jovana Krstanović, Milan Kliska, Dejan Urošević, Ivan Brusić i još gomiletina ljudi koje nisam zaboravila.

Verovatno da tu ima istine jer, kad bolje razmislim, mi smo svi mnogo više slušali muziku sa tog kontinenta. Blues, hip-hop, funk, hard rock, pa čak i punk i new wave uticaji iz Amerike su nas mnogo jače strefili nego ovi evropski, sa naglaskom na engleske. A kad pogledam ovu današnju britansku ušminkerisanu ponudu, i jasno mi je zašto. Osim Paula Vellera i Davidea Bowiea, mmm...

Veoma cenim i neke kontinentalne izvođače, naročito hiperborejski talas, Sugarcubes, neke Francuze, Nemce i na kraju Muppet Show kompilaciju i crtani film Surogat, koji su presudno uticali na moje odrastanje.

To je već posledica borbe sa latentnom šizofrenijom kombinovanom sa zdravom svešću o SADA i OVDE. Naravno da je moj (i život svakog od nas) obeležilo to što živimo u zemlji u kojoj su mentalitet i sklop okolnosti potpuno opskurni i poprilično patološki. U načinu na koji pevam – a koji nije mnogo racionalno promišljan – ima dosta težnje da se pobegne od tog prokletog SADA i OVDE, od svakodnevice koja nije laka. Ima i dosta regresije, ali ona je dosta kontrolisana i promišljana, i to je taj zdrav deo u smislu svesnog buđenja uticaja stripova, crtanih filmova i dečijih fantazija.

Mislim da širenje korpusa poštovalaca ne utiče na naše poimanje muzike. To što nas danas sluša mnogo više ljudi nego pre četiri godine, što smo, kao, izašli iz undergraunda, ne menja neku imaginarnu strategiju, a kamoli suštinski odnos prema onome što je najvažnije – muzičkom izrazu. Taj muzički izraz ne sme da postane poigravanje sa trendom, bar u slučaju Lira Vege. To bi onda značilo odustajanje od sopstvenog integriteta, a mislim da ga mi svakako imamo.

Ne razmišljam mnogo o daljoj budućnosti. Nažalost, muzičarski posao je danas i ovde osuđen na kratkoročno planiranje, a pod tim podrazumevam petogodišnji plan. U narednih nekoliko godina nadam se drugom albumu, većem broju koncerata, većoj popularnosti... ma šta to podrazumevalo.

Mogu, naravno, ali mislim da to ne bi bio neki veliki ugođaj za te ljude. Verovatno ništa ne bi čuli ni videli. U tom smislu je kult klupskih svirki za mene neprevaziđen. Uostalom, bolje je da sviramo pedeset puta za po hiljadu ljudi nego jednom za pedeset hiljada!

Kao što već rekoh, svo četvoro imamo jako razvijenu sposobnost da jedni drugima zagorčamo život i postojanje, naročito pre važnih nastupa. Svi smo različite ličnosti, iz različitih backgrounda, muzičkih i životnih, a odnosi među nama se kreću po tankoj ivici, i to je verovatno ono što nas negde i čini toliko ambivalentnim u međusobnom odnosu i prema Lira Vegi. Mislim da je najbolji izraz koji opisuje naše odnose upravo ambivalentnost.

Cela priča je počela u Pozorištu Šešira naše mile koleginice i kume Ljudmile Stratimirović. Ona je okupila muzičare koji su imali skoro potpunu slobodu prilikom pravljenja muzike za predstave. Neretko se dešavalo da zastoj u koreografiji ili na sceni bude razrešen upravo nekom muzičkom intervencijom. Ipak, vremenom je veza koju smo uspostavili kroz muziku jačala i kada je pozorište 2000. godine napravilo pauzu (koja, nažalost, traje do danas), logičan nastavak je bio moja saradnja sa muzičarima, ali pod drugim imenom. Ime Lira Vega je spona pozorišne priče i benda, i označava svojevrstan kontinuitet, jer je LV jedan od likova iz pozorišne predstave.

Pozorište je trenutno na pauzi zbog raznih obaveza članica. Ipak, razgovarala sam sa Ljudmilom (to je pre svega njen projekat) i njoj se razne ideje o nastavku rada motaju po glavi. Ipak, mislim da će budućnost Pozorišta Šešira biti posve drugačija, sa novim, mlađim ljudima. Ono što će stare članice da rade biće verovatno kreativna podrška.

To ćemo još da vidimo. Sve opcije su validne, ono što bih ja volela je muzika za crtani film ili neki sličan stripovsko-bajkovit proizvod.

Trenutno mi najviše prija Little Axe, novi Tom Waits, novi Darkwoodi, jer mi stvarno liče na prvi album, mnogo soula, malo manje fanka, Davida Holmesa, N.E.R.D, Elvisa Presleya, slušala sam Primus, pa mi je i to OK, Beth Gibbons i Rustin Mana, Miss Kittin... Ipak, najviše volim svoje impulsivne kompilacije za MP3 player, dok radim ili u autu, gde se zalomi i Beyonce!