Scenario: Milos Forman, Jean-Claude Carriere (Lepotica dana, Diskretni šarm buržoazije, Fantom slobode, Limeni doboš, Valmont)
Uloge: Javier Bardem, Natalie Portman, Stellan Skarsgard, Randy Quaid, Blanca Portillo, Michael Lonsdale
Producent: Saul Zaentz (Let iznad kukavičjeg gnezda, Gospodar prstenova (1978), Amadeus, Obala komaraca, Nepodnošljiva lakoća postojanja, Engleski pacijent)
Trajanje: 117 minuta
Proizvodnja: Španija, 2006.
Koja je svrha filmova o velikim umetnicima, osim očigledno edukativne (a gorepotpisani je, inspirisan ovim filmom, malo kliktao po internetu, izoštrio svoje stavove o nekim stvarima usput otkrivši jednu tačku u kojoj se ova zemlja sasvim sigurno nalazi u zabludi)?
Film o sjajnom umetniku kao takvom prilično je besmislen, u šta se mogao uveriti svako ko je gledao film Frida. Dobri filmovi o velikim umetnicima (evo, recimo, Ed Vud Tima Burtona) obično uzimaju lik umetnika kao primer za promišljanje o nekoj temi.
Pa tako Amadeus Miloša Formana nije film o čoveku koji stvara predivnu muziku već rasprava o odnosu genijalnosti i osrednjosti i o tome kakav je zaista, religijski i filozofski gledano, svet u kome onaj koji svim srcem hoće – ne može, a onaj kome je svejedno uspeva da nam slomi i dušu i telo jednom jedinom precizno postavljenom notom odsviranom na oboi.
Upravo zahvaljujući Amadeusu jasno je kako je prva polovina Gojinih utvara na tragu odličnog filma, ali je isto tako nejasno kako se Formanu sve otelo kontroli u drugoj polovini. Možda je odgovor upravo u tome što je Formanov Goja postavljen kao čovek koji nema nikakav životni kredo (osim da se od svakoga može uzeti novac, mada je i to nešto), te kao takav služi prvenstveno kao veznik između aristokratije, buržoazije i sveštenstva u Španiji na prelazu iz 18. u 19. vek.
Tri navedene društvene kategorije, za razliku od umetnika, imaju jasno određenu veru u međusobno apartne stvari, te se jasno određuje prostor za igru, koja, zajedno sa dinamičnom fabulom, zadovoljava prohteve prve polovine, ili, razrade filma. Dominantan činilac igre je, iz ovog izvora očekivan, možda previše pojednostavljen a opet, ipak pozitivan i ironičan stav prema snazi vere u jednom prosečnom sveštenom licu, više teorijski nego empirijski sigurnom u svoju nepokolebljivost pred đavoljim iskušenjima.
Međutim, problemi nastaju kada postane jasno da je korektan presek društva nešto što se moglo pročitati i odvojeno od filma, da usled toga likovi nisu zadovoljavajuće izgrađeni, te da je dinamična priča postala svrha sebe same a ne filma kao celine. Rezultat je da, nakon jednog katarzičnog momenta koji se desi negde oko polovine (i oko kojeg je, možda, tematski i pripovedno, valjalo graditi film), film počinje da liči na televizijske mini-serije iz osamdesetih čija je svrha zabavno provedeno nedeljno popodne.
Za utehu Formanu, i kao pokazatelj da lik Goje nije samo u njegovom filmu pomalo besmisleno potrošen, treba napomenuti da dva španska filma (oba iz 1999) pate od još akutnijih problema – Bigas Luna u Vojvotkinji od Albe oko, iz današnje vizure irelevantnog dvorskog incidenta plete priču koja kod gledaoca izaziva najužasnije od svih pitanja - zašto je ovo uopšte bitno? A Goja u Bordou Karlosa Saure priču ni nema, već tematski, na neki način traži efekat sličan Formanu, kroz nejedinstvo mesta, vremena i radnje pripoveda o umetnosti, državi, pojedincu, tj. svemu.
Na kraju, zvezdica o zabludi naroda. Gola Maja bi zapravo trebalo da bude čitana kao Gola maha, budući da su mahama nazivani mladi urbani ljudi iz nižih slojeva društva koji su se šareno oblačili, govorili Kastiljanskim narečjem i kretali se u umetničkim krugovima Madrida krajem 18. veka. Dakle, nije u pitanju ženska osoba koja se zove Maja. No, na španskom se piše maja, te kod Srbalja i druge južne Slovenčadi tako i ostade…
Komentari
-
maja (gost)
| 26.04.2010. 19.17.11
jedan od najboljih filmova koje sam gledala....!!!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.