Odlazak je nemoguć

Kao krasta koja uporno spada sa nezarasle rane, kao maligni tumor koji se neprekidno vraća da uništi organizam, tematska eksploatacija nesretnih 90-ih već godinama guši srpsku kulturnu svest. I dok se mnogi obraćaju celoj generaciji, poručujući nam da smo „bespovratno izgubljeni“, Kralj Komaraca (izdanje Amonite Production) nudi zanimljivu emigrantsku priču o Milošu Brodaru, samo jednom pripadniku te generacije, koji je zalutao, ali nikako nije otpisan

Uprkos sažetosti svog romana, Vladimir Krakov kroz pretežno autobiografsku priču uspeva da dodirne i oživi mnoge dimenzije iseljeničkog iskustva jednog mladog Srbina u Londonu sa početka 90-ih. Misli, opažanja i reči Miloša nude žive i britke komentare autora na komplikovane odnose između mahom nezadovoljnih „slepih putnika“ sa ovih prostora, kao i na njihove neuspele pokušaje da postanu integralni deo „Grotla Opšte Nezainteresovanosti“ - Londona.

Miloševi slučajni susreti sa „zemljacima“ samo doprinose njegovoj zbunjenosti i usamljenosti: čak i kada u početku obećavaju, oni na kraju ne vode nikuda. Putovanje kroz smrdljive katakombe nadničarske sive ekonomije skoro da košta Miloša glave usled nezgode koja mu se dešava dok skuplja mrtve golubove u potkrovlju britanske sudnice. Grupa odbačenih čudaka sa kojima ilegalno živi u napuštenoj kući (squatu), na kratko mu pruža jedino utočište. Ipak, (da zađemo u klasiku) poput Selenićevog Stevana Medakovića, Miloš ubrzo shvata da je „na nekoj dubljoj ravni u teškom neskladu sa anglosaksonskim duhom“ i pored svih sličnosti u njihovim sudbinama i afinitetima, on se miri sa činjenicom da je autsajder čak i među svojim cimerima marginalcima.

Turbulentna disharmonija sa okruženjem nije jedini, pa čak ni glavni uzrok nepodnošljive teskobe koja progoni Miloša diljem romana. Krakov, naslanjajući se na blues metaforu da traganje za domom obično ne vodi putevima koji se nalaze na geografskoj karti, u centralnom poglavlju romana jasno stavlja čitaocu do znanja da je najteža Miloševa borba upravo ona koju on vodi sa samim sobom. Potraga za (duhovnim? – brojni detalji pokazuju u tom pravcu) identitetom i neraščišćeni računi sa beogradskom prošlošću u koju ga vuče neprežaljena ljubav, nagone Miloša da još više srlja kroz tmurni londonski svet koji ne može da shvati ni uz pomoć Dickensa, Orwella, Eliota, Donnea i Miltona.

Krakovljev stil pripovedanja je koncizan i duhovit, protkan spontanim generacijskim humorom. Iako neko može proglasiti njegovo pozivanje na pop kulturu (literatura, i posebno, rock muzika) ograničavajućim detaljisanjem, ono u suštini upotpunjuje sliku Miloševog sveta. Takođe, šareni, squaterski ringišpil sa centrom u Ladbroke Groveu/Portobello Roadu nije sve što čini taj svet. Naime, koristeći naznake i skice, Krakov uspeva da dočara skučenu atmosferu post-Thatcherevski izdeljene Britanije, ali i globalni „zloduh rutine i usamljenosti [što] šiba podjednako sve delove Zemljine lopte“.

Jedina ozbiljna zamerka Kralju komaraca se odnosi na Krakovljeve neujednačeno uspešne izlete u fantastični svet snova, halucinacija i sećanja. Na nekoliko mesta ovi izleti upotpunjuju priču svojom duhovitošću i toplinom (opis porodičnog letovanja u Rijeci) ili snažnim visceralnim simbolizmom (Žito sa šlagom). Na par drugih mesta one opterećuju roman uvodeći ga u teritoriju izopštenog (prevashodno u delu u kome je opisano Miloševo batrganje pod bremenom nacionalne/porodične istorije i njegov pohod u izbavljenje Srbije od bitangi i veprova).

Zahvaljujući čudnom trojstvu – gitara, Mojsije i Sveti Sava – Miloš na kraju priče ipak pronalazi put kući. Sa obzirom na to da put u stvari pronalazi Miloša i da je putešestvije zapravo povratak, konačno postaje jasno da bar jedan od nas više nije „bespovratno izgubljen“. A mi, koji smo ostali sa ove strane, još uvek imamo zanos bez snova.