Rifovi koji vrište aleluja

Mesto: Mercury Lounge, Njujork
Vreme: Sreda, 28. oktobar 2006.

Koliko samo postoji fanova rock ’n’ rolla mlađe generacije koji bi dali svoje fakultetske diplome i dve litre krvi da samo jedanput budu na koncertu The Who ili Stonesa tih zlatnih 60-ih, na vrhuncu britanske ekspanzije. Pošto se današnja Britanija ne trudi puno da izrodi neke nove surogate pomenutih rock bogova, Australija, na kraju i sama Kraljičina teritorija, to čini u njeno ime. I dok su Jet ili Datsuns (Novi Zeland) pohađali prve razrede osnovnog obrazovanja, večerašnji junaci su već prašili po na pivo i znoj smrdljivim birtijama Sidneja i Melburna.

THE MESS HALL

Po izlasku na scenu dvojice muzičara koji čine blues-punk uragan The Mess Hall, malobrojna publika je sa rezervom prema komešanju na sceni uživala u pivu i razglabala o najboljoj ploči You Am I na nezainteresovanih sedam metara od bine. Nekih 40-ak minuta kasnije svi prisutni su se osećali kao da ih je prebila banda agresivnih kengura. Zamislite da slušate u isto vreme dve ploče - The White Stripes i rani Sonic Youth, usemplujte rifove AC/DC (obavezan začin u svakom novom australijskom r’n’r jelu) i dobićete nešto slično muzici ove dvojice momaka. Fantastično pun zvuk uprkos postojanju samo tri instrumenta: gitare, bubnja i glasa je bio nešto na čemu sam Jon Spencer može da im zavidi. Najupečatljiviji detalj, pak, je karizma gitariste I pevača Jed Kurzela, koji pored izuzetno atraktivnog izgleda i stila na sceni poseduje auru rock zvezde u nastajanju (takođe i energiju fudbalera Premiership lige).

THE MESS HALL

Pošto sam se i sâm večeras prvi put upoznao sa muzikom ove grupe, pokupio sam njihov poslednji album Notes From A Ceiling koji je u potpunosti večeras odsviran, iako je u pitanju bend koji se jedino može doživeti na koncertnom nastupu. Produkcija na CD-u je učinila nepravdu prema njihovom prljavom delta blues/rock zvuku, i najvažniji aspekti The Mess Hall estetike nisu našli mesta nosaču zvuka.

Najveća australijska r’n’r atrakcija i jedan od najboljih rock sastava, You Am I, promovisao je poslednju ploču Convicts, i to na pravom mestu za takvu žurku - ultimativnoj njujorškoj rupi Mercury Lounge, posle zatvaranja kluba CBGB verovatno najuzbudljivijem underground mestu na Menhetnu. Iako se očekivalo dosta novog materijala, You Am I sviraju “best of” koncert (razlog je njihovo veoma retko pojavljivanje u američkim klubovima).

YOU AM I

Frontmen sastava Tim Rogers je posebna atrakcija. Izuzetno talentovan i eksplozivno kreativan (radeći na po četiri projekta godišnje), ovaj umetnik pleni publiku svojim šarlatanskim šarmom i senzibilnim i krhkim vokalom, kojim se bori protiv distorzirane buke svoje prepoznatljive Crockenbacker gitare (australijska verzija marke Rickenbacker). Između kratkih i rafalnih kompozicija, Rogers toli žeđ iz polulitarske flašice Stolichnaye, da bi svakih sledećih tri-četiri minuta dokazanim glumačkim talentom (Holy Smoke) koketirao sa publikom u stilu pompezne glam-rock zvezde 60-ih. Na sceni fizički podsećajući na mladog Raya Daviesa, sa glasom mladog Roda Stewarta i gitarskom teatralnošću mladog Pete Townshenda; pripiti Tim Rogers briljantno predvodi bend koji toliko asocira na zvuk The Who, The Faces i The Rolling Stones (Sticky Fingers). Koncert je ekplozija energije - prljav i beskrupulozni r’n’r atak sa kratkim pauzama između pesama, pregršt psovanja i znoja, 80-minutni izlet u svet australijskih rock mesija – od njihovih prvih komada inspirisanih Husker Du i Replacementsima, preko “hitova” produciranih na tragu Lee Ranaldo/George Drakouliasa, do bluesy razbijača a la Richards/Townshend. Kao referenca za nove fanove i rekvijem sada već nepostojećem klubu CBGB, Rogers & Co. odvaljuju Born To Lose, obradu Johnny Thunders and The Heartbreakers.

YOU AM I

Najjasniji kvalitet You Am I je nesumnjivo njihova beskrupuloznost i očit nedostatak površne ljubaznosti. Bend je u transu, svirajući večeras kao da im je poslednji koncert - onaj kojim bi morali da imresioniraju Sv. Petra da bi im otvorio vrata raja. Četvorica Australijanaca meditiraju na sceni - kroz kratke i ljute rifove i solaže Rogers i Lane (da, kako simpatično, baš kao Ronnie Lane) kanališu bunt, pucaju rafale u establišment potpuno odvojeni od dosade konvencionalnog života, a sve u mraku njujorške rupe sa mirisom maligana pomešanih sa parfemima lepih devojaka iz publike. You Am I su na pozorišnoj sceni, ovo je mnogo više nego puki koncert, baš kao u glorioznim danima nastajanja rokenrola koji je danas nestao u svojim metamorfozama. Ovo je joga studio, usamljena ivica okeana u toplim večernjim satima ili krevet sa ljubavnikom u mračnoj sobi - trans i čišćenje.

Koncert You Am I je vremenska mašina.

Gledajući ove frajere na sceni velikom brzinom smenjuju se fleševi iz rock istorije, počevši od Chuck Berryja, preko Keitha Richardsa i Townshenda, do Paul Westerberga i njegovih Replacementsa. Ovo večeras je klub slomljenih srca i ispucane mladosti u lažnim snovima. Večeras se ljutito roka i odvažno prkosi svim avetima konvencionalnog života i razočarenjima koja on donosi. Tim Rogers i You Am I su evanđelistički propovedači, njihova muzika je kanal do ekstaze i nirvane.

YOU AM I

Rogers umesto krsta koristi gitaru, umesto Biblije svoju poeziju, a umesto svete vodiće svoj znoj i votku. Svaki rif je aleluja! Na kraju su svi na kolenima.

Transcendentalno iskustvo.