Legendarni Tom Petty imao je mnoštvo hitova kao solista glazbenik, kao frontmen Heartbreakersa i kao član Travelling Wilburysa. Njegov novi album ispunjava visoke standarde, dostojne imena koga poštuju mnogi: od Ryana Adamsa do Strokesa i Peppersa
"It took a world of trouble,
took a world of tears.
It took a long time to get back here"
Square One
Pre nego što je po čeo da se razračunava sa sopstvenim demonima na epohalnom albumu
American III: Solitary Man,
Johnny Cash je postavio opšti ton pesmom
I Won't Back Down. Pesmom koju je nekoliko godina ranije napisao
Tom Petty za svoj prvi solo album. To je bilo više od izricanja zahvalnosti mlađem kolegi čija je grupa preciznim i nadahnutim sviranjem pomogla da ova muzička legenda u završnoj fazi oblikuje svoja najzrelija dela.
Svedočenje osobe koja zna šta su životni izazovi i padovi, kao i vapaj da se tako nešto ne ponovi omiljena je i toliko poznata tema obojici. No, za razliku od socijalno osvešćenih autora kakvi su pre njega bili Cash i Dylan, koji su svoje naracije smeštali u folk, country i blues milje, Petty je oduvek gajio interesovanje za melodične pop pesme. Pa i na samom početku kada su ga mnogi posmatrali kao "novotalasnu" snagu koja želi da prodrma već pomalo okoštalu američku scenu.
Dobro je poznato da se Tom Petty naslanjao na obrazac koji su sredinom 60-ih postavili legendarni Byrdsi, nastojeći da tipično američkim idiomima i ozbiljnim životnim previranjima pridoda melodičnu zavodljivost momaka sa druge strane okeana. Ono što ga je činilo izuzetnim jeste ljubav i poštovanje prema tradiciji i težnja ka blagom, kontrolisanom iskoraku. Mada se po njegovom životu ne snimaju filmovi, albumi Damn The Torpedoes, Full Moon Fever ili Wildflowers i dan-danas drže visoko mesto u rock panteonu.
Posle bledog izdanja Last DJ (2002), Petty ovog leta donosi Highway Companion, treći album bez Heartbreakersa. I dok se na prethodnom bavio opštim problemima, "smrću rock 'n' rolla" i korporativnim diktatom u muzičkoj industriji, lamentirajući nad gubitkom nekadašnjih sloboda, ovde se vraća poznatim lajtmotivima - gubitnicima iz srednje klase i onome što naziva "neumitnim protokom vremena".
Zanimljivo je da Petty sam svira gotovo sve instrumente: bas, bubnjeve, gitaru, klavir, usnu harmoniku, dok se za produkciju pobrinuo vrsni Jeff Lynne. Klasična struktura pesama i povremene bluz progresije obezbeđuju materijalu neophodnu težinu i uverljivost.
Treba izdvojiti nil-jangovski dirljive Square One (koju ste mogli čuti u prošlogodišnjem ostvarenju Camerona Crowa Elizabethtown) i Damaged By Love, ali i dinamične instant-klasike Saving Grace i Flirting With Time.
Osim koncentrisanja na harmonije, primetan je i Pettyjev vokalni napor, koji daje dodatni emotivni trag njegovim storijama. Jedino što dve-tri završne pesme zvuče suviše slično, pomalo nategnuto.
Ipak, u celini gledano,
Highway Companion ispunjava visoke standarde, dostojne imena koga poštuju mnogi, od
Ryana Adamsa do
Strokesa i
Peppersa. Kao što mu ime kaže, svakako je dobar saputnik.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.