Jarboli postepeno proširuju svoj muzički vokabular: na koncertu se on kretao od bazičnog rock n’ rolla, punka, elektronskih zvukova, kafanskih izleta, do ponekog jazz akorda, i za Jarbole novih funk momenata. Pri tom se jasno stilski ističu pesme koje ćemo najverovatnije čuti na njihovom sledećem albumu, potvrđujući da se ni ovaj put Jarboli neće upustiti u ponavljanje
Mesto: Ana 4 pištolja
Vreme: petak, 31. mart 2006.
Beogradski koncert
Jarbola bio je jedan od onih sa velikim nestrpljenjem očekivanih koncerata nekog domaćeg benda u poslednje vreme. Iako sedam meseci odsustva živih nastupa, bar kad je Beograd u pitanju, i nije toliko dug period. Nije bila u pitanju nikakva promocija pesama za novi album, niti nastup u okviru nekog festivala, već jednostavno – samo koncert. Svirka bez nekog opterećenja, osim da se jednostavno izvede ono što je na repertoaru, u prostoru koji bi bio najpogodniji za ovakvu vrstu muzike, radi dobrog doživljaja.
Moram da priznam da mi je sama najava koncerta u klubu Ana 4 Pištolja mirisala na humanitarnu katastrofu. Dobro je poznata činjenica da muzika Jarbola najbolje funkcioniše u prostorima klupskog, ili čak nekog manjeg formata, a ne u velikim salama. Klub Ana 4 pištolja svojom kvadraturom sasvim je dovoljan da primi velik broj ljudi, ali (ovde dolazimo do klasične boljke većine koncertnih prostora u nas) ne može se reći da je baš svojim oblikom pravljen za koncerte. Specifičan oblik uslovljava to da je pogled na binu sa bar jedne trećine prostora nemoguć. To je irelevantno za neki techno party, ali ovo je ipak rock koncert i veoma je bitno videti izvođača. A oni koji su hteli da ih dobro vide, morali su da se malo namuče.
Imajući gore navedeno u vidu, ako je atmosfera zagušljivog i znojavog prepunjenog kluba ono što vam je prva asocijacija na koncert Jarbola – niste pogrešili. Neki koncerti ne bi bili tako dobri ako nema dovoljno publike koja će svoju energiju da prenese muzičarima koji će joj je pojačano vratiti i tako u krug. Jarboli su onaj bend koji publiku može da iznese iz pasivnosti i pukog posmatranja benda ka želji za zajedničkim stvaranjem atmosfere, u osećaju da je ono što se dešava jedan poseban događaj koji će sve zajedno da nas iznese iz uobičajene svakodnevice. Takvi koncerti su ona retka tačka ključanja kada se konačno oslobađamo nagomilanog tereta.
Sredstvo kojim to postižu jeste rok, bez prefiksa ili sufiksa, bez svrstavanja u ionako veštačke kategorije, koje uvek služe samo za skrivanje a ne za pravo predstavljanje. Mnogo pominjana fraza o Jarbolima koji sviraju „istočnoevropski rock 'n' roll“ nije ime za žanr već opis. Samo neki muzičari dovoljno shvataju da muzika treba da se piše iz vlastitog iskustva o nečemu što je stvarno i deo vlastitog života. Neki drugi, opet, ne razumeju da je najbolje predstavljanje upravo ono koje je upravo najistinitije i, u tom smislu, najjednostavnije i najdostupnije.
Mogli smo da vidimo kako jedan opušten bend, u dobrom raspoloženju, sa ponekim istupom blesavosti, servira komentare, neke introspektivne, i neke koji se tiču drugih, i neke koji se tiču onoga što nas okružuje, ne ulazeći u prostor politike već govoreći uvek kroz pojedinca. I to je ono što je uzbudljivo, možete prepoznati vlastitu priču u svemu tome, ali ona uvek zvuči zanimljivije kada vam je priča neko drugi. Jer, onda to znači da se nekako razumete, i osećate da na bini i oko vas takođe ima ljudi koji vas razumeju.
Što se tiče repertoara, može se reći da je bilo tu svačega. Bio je bar jedan blok pesama sa predstojećeg albuma, ali one su publici već poznate, jer se neke od njih već godinama sviraju na njihovim koncertima. Iskrsle su i neke stare, zaboravljene pesme, obrada
The Kinksa
You really got me, a čini mi se, najbolju reakciju kod publike izazvao je blok pesama sa EP-a
Uslovna sloboda, koje su svirane upravo onim redosledom kako se nalaze na disku. Da li iz razloga što je to najskorije pravo studijsko izdanje grupe putem koga ih je većina mlađe publike upoznala ili nešto drugo, ne bih mogao da pretpostavim.
Jarboli postepeno proširuju svoj muzički vokabular: na koncertu se on kretao od bazičnog rock n’ rolla, punka, elektronskih zvukova, kafanskih izleta, do ponekog jazz akorda, i za Jarbole novih funk momenata. Pri tom se jasno stilski ističu pesme koje ćemo najverovatnije čuti na njihovom sledećem albumu, potvrđujući da se ni ovaj put Jarboli neće upustiti u ponavljanje i da i dalje postoji želja za istraživanjem. Ne bih se usudio da taj stil opisujem, ali recimo da je pesma
Rezolucija UN sa prošlogodišnjeg EP-a
Jedan čovek, jedna rezolucija adekvatna najava.
Kao iznenađenje, bend nije završio koncert sa pesmom Osloni se na mene, što je bila duga tradicija. Boris je objasnio publici zašto, ali ne znam koliko je uspeo da se čuje od skandiranja publike, uglavnom, razaznao sam da ne žele da postupaju po klišeu. Takođe, izgleda da je bend hteo da svira u dva seta, sa pauzom između i bez bisa, što je isto tako plan protiv klišea, ali publika je ipak htela još, što pre i bez odlaganja. Tako se koncert završio posle oko dva sata sviranja, a kao jedan od poslednjih utisaka, pesma Dugo naš grad spava, podsetila me je na to kako će se sve opet vratiti natrag u apatiju i kako se retko nešto zaista događa da nas probudi kao što je koncert Jarbola. Da li je to našom krivicom?
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.