Ice On The Dune

(Virgin)

„Pitanje preteča u kulturi je nelegitmno. Svaka nova pojava u kulturi dopisuje prošlost, menja stare negativce u heroje, stare heroje u one koji nije trebalo da se rode. Novi protagonisti poput lešinara pretražuju prošlost u potrazi za pretečama, jer preteče daju legitimitet, a novotarije izazivaju sumnju...“ – primetio je Greil Marcus u prologu svoje briljantne studije (?) Tragovi karmina. Šta više, sem što je nelegitimno, nekada ume da bude i gotovo neizvodljivo, ponajpre kada je u pitanju prava pometnja od uticaja i nadahnuća. Kao, recimo, u slučaju, australijskog dvojca Empire Of The Sun.

Spoj alternativca (iz družbe The Sleepy Jackson) i junoše iz momačkog dueta Pnau, nastalog pod paskom Eltona Johna, stilizacija sa očiglednom referencom na Pobesnelog Maksa i potonje derivate (tu je možda najprecizniji pandan Interzona, rani rad Dereka Sarafiana), neskrivena fascinacija blago melanholičnim krakom italo disco zvuka, uz jasno oslanjanje i na baštinu plesnijeg dela novog talasa, ime dueta preuzeto iz čuvenog romana velikog Ballarda... Sve su to odrednice koje se neumitno moraju pomenutii u svakoj prlči o Empire Of The Sun, a ta pometnja je i nešto sa čim mora da se pomiri svaki slušalac koji zakorači u njihov notni mikrouniverzum.

Ice On The Dune u tom smislu ne donosi ama baš nijedan radikalniji zahvat, nijedan upadljiv otklon u odnosu na ono predočeno u slučaju izvrsnog im debija (Walking On A Dream). Sve je to, diskretno prepakovano, sa iskusno zametnutim tragovima autoreciklaže, kojoj, sva je prilika, i nije mesto tako rano u opusu onih koji imaju ambicije da traju i napreduju. I to biva jedina nevolja u vezi sa ovim albumom – Ice On The Dune je razrada-prearada predstavljenog na debitantskom izdanju, uz lako zametljivu ogradu da ovaj album ipak vidno zaostaje za odličnim i celovitim prethodnikom mu.

Ako se pomirimo i sa tim fakatom, ostaje nam brza impresija da je ovo, uz sve ograde, sasvim zadovoljavajući i upotrebljiv album. Empire Of The Sun, uprkos naoko složenom konceptom, ipak teško prikrivaju jednostavne i iskrene težnje ka čistokrvnom plesnom popu uz izvesnu kosinu u vidu naklona neprolazno modernom i privlačnom italo disco zvuku, zvuku koga je u eri kada je bio aktuelan i probitačan bilo tako prezirati.

Imajući to u vidu, pored nepotrebnog osvrtanja na The Sleepy Jackson dane u Keep  A Watch, a uz posve funkcionalne numere (naslovna, te Alive i Awakening), te šarmantnu, ali ipak bledunjavu razbrajalicu Concert Pitch (sa kanda nenamernom melodijskom sličnošću sa I Hate Everything About You benda Ugly Kid Joe), Empire Of The Sun na ovom drugom dugosvirajućem im izdanju najbolji bivaju kada se opuste i kada se strastveno prepuste onom što im očigledno i najviše godi – produkcijski raskošnom rekreiranom zvuku italo disco udarnika; to je naveštije sprovedeno u delo u odličnim pesmama poput sneno-setne I'll Be Around, moroderovskog pastiša Old Favours i kreativnih vrhunaca čitavog albuma i najupečatljivijih replika na pomenutu samozadatu temu, Disarm i Celebrate.

Zato ne čudi što se ovom recenzentu, ipak nesposobnom da odoli jasnom i snažnom šarmu i ovog rada Empire Of The Sun i prijatnosti koju donosi slušanje ovog albuma, prst na tastaturi ipak omakao i odlučio za ocenu više, odnosno, podsticajnu sedmicu u krajnjem zbiru.