Sviram ti filmove, načulji uši

Foto: Miroslav Dragojević

Mesto: Kombank arena, Beograd
Datum: 30. april 2013.

Sam početak je bio krajnje nespektakularan. Kada su muzičari u 20.35 zasvirali What It Is sa Knopflerovog najuspešnijeg solo albuma Sailing To Philadelphia (2000), imao sam utisak da gazda i njegova ekipa žele da publika sama primeti da su oni tu. Svetla su se naprosto pogasila i krenula je muzika, skoro nenametljivo. Čak je i zvuk bio tih: jedva sam čuo šta Knopfler peva. Onda se neko setio – ili je to bila strategija? – da posle dve pesme pojača ton. I to ne previše. Nikada nisam čuo električni koncert u Areni koji je bio ovako tih i intiman. Da li se žalim? Ni slučajno. Ko je želeo da mu razglas pocepa uši, imao je na raspolaganju koncert Rammsteina.

Knopflera sam poslednji put video na istom ovom mestu pre pet godina. Razlika između dva koncerta je u brojnosti publike, kvalitetu svirke i količini odsviranih Dire Straits pesama.

Ljudi je, verovatnusled krize, došlo znatno manje nego prošli put: parter je doduše bio rasprodat (sedenje) ali je prvi prsten tribina ličio na leopardovu kožu sa velikim pegama nepopunjenih sediša, dok je drugi prsten bio sasvim pust (okupno oko 4000 ljudi). Što se svirke tiče, kao da je Knopfleru prošli put trebalo pola koncerta da se zagreje, dok je sada sve teklo kao podmazano. A Dire Straits? Odsvirao je (samo) tri pesme. Romeo And Juliet, Telegraph Road i So Far Away.

Verujem da je bilo onih koji su ruse kose čupali što nisu čuli Sultans Of Swing, Money For Nothing, Walk Of Life, Private Investigations, Brothers In Arms ili Tunnel Of Love. Ali to im je što im je. Knopfler je sa razlogom ponosan na svoj solo opus, važi za jednog od najcenjenijih gitarista na svetu, i ne treba mu šlepanje na Dire Straits katalog da bi privlačio publiku. Za one koji su prestali da slušaju Knopflera 1991. godine, ovo je bila idealna prilika da se uvere da njegove pesme iz solo karijere stoje rame uz rame sa pesmama koje je pisao za bivši bend. Zapravo, sinoćni koncert u Areni bio je demonstracija njegovog raskošnog kompozitorskog umeća, to jest filmičnosti njegove muzike koja ga je, na kraju krajeva, i preporučila za angažman na osam filmova.
Knopfler i bend kao da su sinoć svirali filmove. Mogli ste da zatvorite oči i prepustite se mentalnim slikama koje priziva topla, suptilna muzika, krunisana nadaleko prepoznatljivom bojom zvuka Knopflerove gitare. Stari as, odeven u crno od glave do pete, sasvim se udubio u svirku a sa publikom je komunicirao po potrebi. Njegova ključna poruka je glasila: „Sviraćemo dokle budemo mogli“. Izdržali su dva sata.

Na osnovu dva odgledana Knopflerova koncerta ne mogu da govorim koliko se ova, sedmočlana ekipa pratećih muzičara razlikuje po kvalitetu od drugih koji su nastupali sa bivšim vođom Dire Straitsa, ali je očigledno da je našao ljude koji uživaju da sviraju zajedno i majstorski barataju žanrovima – bilo da je to bluz, kantri, folk ili bugi. Među njima je bio i klavijaturista Guy Fletcher, koji je bio u Dire Straits u doba blokbaster albuma Brothers In Arms (1985).

Prva polovina koncerta protekla je u predstavljanju Knopflerovog do sada najambicioznijeg, duplog albuma Privateering (2012). Ruku na srce i nije odsvirao mnogo pesama odatle, svega tri ili četiri, ali publika je reagovala dobro, naročito na naslovnu pesmu koju je prihvatila kao da se radi o nekom Dire Straits hitu. Pored Privateering, istakla su se i izvođenja What It Is, 5.15 AM i Hill Farmer Blues kojom su dominirale gajde.

Na sredini koncerta: Romeo And Juliet, najavljena okeanskim klavijaturama Guya Fletchera. Knopfler sa svojom dobro znanom metalnom gitarom bio je prizor, a njegovo završno soliranje je pokazalo svu razliku između vrhunske improvizacije i gitarskog onanisanja: Knoplfer ume sa melodijom. Ma koliko da soliranjem produži kompoziciju, to se pamti i ima smisla.

Potom su se zaređale Song For Danny Liston, Done With Bonaparte, Miss You Blues – sa magično lepljivim zvukom gitare - i blistavi, avetinjski Marbletown koji je sa međuigrom kontrabasa i cijukanja violine možda bio vrhunac Knopflerovog nastupa. Speedway To Nazereth je sa ritam mašinom i elektronskim basom odudarala od organskog zvuka koncerta – što ne znači da nije valjala, naprotiv! A za njom je došla još jedna „drumska“ pesma, Telegraph Road. Ovaj mamutski, prog-rok klasik grupe Dire Straits sa albuma Love Over Gold (1982) bio je savršen za kraj regularnog dela koncerta, i ispraćen je ovacijama.

Bend se vratio na bis i zasvirao So Far Away – što je, sudeći po reakcijama, mnoge dirnule u srce, i kada se završila atmosfera je bila naelektrisana pozitivnim vibracijama. Knopfler i njegovi muzičari su se okupili i stali da se nešto domunđavaju. Šta li će zasvirati sada? Pretpostavljam da su mnogi u Areni očekivali još nešto iz opusa Dire Straits, ili neku poznatiju Knopflerovu solo stvar. Čula su se glasna dobacivanja: „Sultans!“, „Philadelphia!“ Umesto toga, bend je odsvirao tihu Our Shangri-la, koja je bila pravi antiklimaks, budući da se njome koncert i završio. Svetla su se nekako naglo upalila, i bez obzira što je moj sat govorio da je prošlo tačno dva sata, u vazduhu je ostao da visi utisak nedorečenosti i nezadovoljstva. Skoro ekstatično oduševljenje posle So Far Away pretvorilo se u razilaženje publike, gotovo u tišini.

Da je koncert bio dobar – bio je. Ali kraj je svakako mogao biti daleko bolji.