Magični prorok

Foto: Vlada Živanović

Mesto: Dom omladine Beograda, sala Amerikana
Datum: 17. april 2013.

Kad bi me neko pitao “koja tri koncerta u životu su te energijom izula iz cipela, ali da budeš iskren i odgovoriš k’o iz topa, a ne da mi se tu nešto premišljaš i prebiraš po sećanjima”, moja dva odgovora bila bi: Stanley Clarke u Velikoj dvorani Doma omladine 2007. godine i Steve Wynn & The Miracle 3 u Amerikani na istom mestu 2003. godine. Treće mesto bilo je upražnjeno sve do večeras, do nastupa Chucka Propheta i njegovog benda The Mission Express. Teško da ću ikada moći da zaboravim neme poglede koje sam razmenio sa jednim prijateljem posle završenog koncerta. Klimnuli smo glavama jedan drugom otvorenih usta, uz neizgovoreno “u jebote”. Obojica smo koncertni veterani. I niko nije imao šta da kaže. To je jednostavno bilo TO.

Sa Prophetom mi ovo nije bio prvi susret. Slušao sam ga u Beogradu 2009. godine u akustičnoj verziji, i nisam bio baš presrećan. Prophet je majstor dobre pesme – nije snimio loš album, možete da birate samo između vrlo dobrih i odličnih – ali je isto tako majstor aranžmana. Skinete ovo potonje, skinuli ste deo njegove magije. Koliko god njegova svirka bila srčana, a ljudi pozitivno reagovali na njegovu šarm i spontanost, čovek pre četiri godine jednostavno nije mogao da se opusti i razmahne. Koliko je jači sa bendom postalo je potpuno jasno sinoć, kada je bljesnuo u punoj slavi, u pratnji The Mission Express, koji su za njega ono što su The Miracle 3 za njegovog prijatelja Wynna. Najbolji muzički desperadosi koje može da nađe, sa dugogodišnjom suprugom, prekaljenom muzičarkom u postavi. Wynn ima svoju Lindu Pitmon za bubnjevima, Prophet ima svoju Stephanie Finch za klavijaturama. Ima nečeg zapaljivog u takvoj postavi. Ko će bolje razumeti, pratiti i dopunjavati tvoje pokrete, reči i note od tvoje bolje polovine?

Na Propheta smo čekali koji minut duže jer je predizvođač, Rebel Star, kasnio sa nastupom. Izgleda da im se nije sviralo pred dvadesetak raštrkanih ljudi u sali. Ali kada su njihove gitare konačno zapraštale, raja koja se okupljala u holu ispred Amerikane složno je utrčala. I odlični su bili Rebel Star. Naročito gitara. Kao što reče jedan moj ortak, “ovo zvuči skoro kao Chuck Prophet”. Ispratismo ljude zasluženim aplauzom.

Nešto kasnije, posle podešavanja tehnikalija, na binu izlaze Chuck i ekipa. Chuck deluje kao kauboj, samo što ne nosi šešir. Iako ima 49 godina, deluje petnaestak godina mlađe. Zato što se stalno osmehuje, pokazujući svoje krupne zube. Zato što pravi grimase i beči se. Mogu da zamislim majku kako mu govori, “Chuck ne blesavi se”. Kao i njegov pajtaš Dan Stuart iz malo-blaženopočivših malo-vaskrsnutih Green On Red, Chuck je jedno veliko razigrano dete. Stavite ga među pojačala, date mu gitaru, i dobio je najdraže igračke. Čim je svirka krenula, počeo je da skače, i toliko je skakao da je oborio stalak sa mikrofonom, priljubljen uz jedno od pojačala. Energija se odmah prenela na publiku. Skako je i ko je znao i ko nije znao šta Chuck i ekipa sviraju.

Ali, prava ludnica u pristojno popunjenoj Amerikani (nešto više od 400 ljudi) nastala je kada je na red došao Credit, stari Chuckov favorit sa albuma Homemade Blood (1997). Ako je zarazni, rifoidni original podsećao na Rolling Stonese – Chuck je još u Green On Red gajio ljubav prema Richardsovoj boji gitarskog zvuka – ovo što smo dobili više je podsećalo na Velvet Underground i Sweet Jane. Kako god, ravnodušnih nije bilo, a refren “just give me some credit”, pevali su svi. Zna Chuck Prorok šta nas muči. Zna, jer iste su muke i u njegovoj zemlji, i njegove lično.

Credit je bila jedna od retkih pesama koje je Chuck svirao iz perioda 1990-2004 – tu su još samo bile Automatic Blues, te neizbežne Summertime Thing i You Did (Bomp Shooby Dooby Bomp) – ali naglasak na poslednja tri studijska albuma uopšte nije smetao. Rokenrol šerif, koji barara gitarom kao sa sačmaricom, tako je kupio publiku da je pevala i šta je znala i šta nije znala. Takvu reakciju skoro nisam video. Kod Hugha Cornwella, nedavno, publika je lepo, ali postepeno prihvatala materijal sa njoj potpuno nepoznatog novog albuma koji je on izvodio u celosti. U Chuckovom slučaju, susret je bio kao sa dobro poznatim pesmama. Da li on izvodi Temple Beautiful, Willie Mays Is Up At Bat, Who Shot John, White Night Big City, Castro Halloween sa novog studijskog albuma Temple Beautiful (2012) ili Doubter Of Jesus, Sonny Listonćs Blues, Let Freedom Ring, Shake Some Action i Freckle Song sa njegovih prethodnika Soap And Water (2007) i Let Freedom Ring (2009) sasvim je nebitno. Svaka pesma je zvučala kao hit, sa istesanim, oštro definisanim zvukom, savršenim melodijama i besprekornom uigranošću muzičara. Gitarista James DePrato, koji me je pojavom podsećao na vickastog zamenika šerifa, posebno se isticao. Sa gazdom je bio tandem snova, koji se razmahivao na krilima moćne ritam sekcije Kevin White (bas) i Kyle Caprista (bubnjevi).

Neki momenti su bili za (posebno) pamćenje: Summertime Thing, najveći Chuckov hit, sa svojom lenjom, dremljivom, letnjom atmosferom potrajao je duže od osam minuta, i čini mi se da niko nije želeo da se završi – takav je aplauz bio. Slično se desilo i sa Willie Mays Is Up At The Bat, u kojoj se veliki pevljivi refren vou-vou-vou-vou-vou može pevati do prekosutra. Ovacije su slaba reč za ono što su Chuck i The Mission Express tom prilikom izvukli iz publike. A to što su izvukli očigledno se prenelo na njih. Chuck nije folirant – kada kaže da je oduševljen, da se dobro provodi, on to zaista i misli.

Stephanie Finch, koja je suprugu pomagala sa harmonijama, u jednom trenutku se ostavila klavijatura i uzela gitaru, da bi otpevala All Is Forgiven sa sopstvenog solo albuma, u pratnji Chucka i ekipe. Anđeoska stvar. A onda je sa Chuckom u duetu otpevala Sorrow, pesmu koji su prvo snimili The McCoys (1965), da bi je velikim hitom napravili The Merseys (1966) i David Bowie (1973). U izvođenju The Midnight Express, Sorrow se od nežne pesme pretvorila u moćno razigrano čudovište sa udvojenom hard rok gitarom Chucka i Jamesa DePrata. I bi još jedan aplauz do neba i natrag.

Poseban trenutak ludila bile su, na početku bisa, “dve važne stvari” koje je Chuck imao da nam saopšti. “Prvo, volimo vas. Drugo, imamo CD-ove na prodaju za vas”. Krenulo je zajebantsko reklamiranje, sve sa cenama u evrima, a onda je Chuck uzviknuo: “Ko kupi hiljadu CD-ova, ima pravo na seks sa svima nama u grupi”. Padanje na nos od smeha. Chuck se tad okrenuo ka svojoj ženi. “Što se Stephanie tiče – moraćete da se dogovorite sa njom, pošto pretpostavljam da će to biti skuplje.”

Za sam kraj, još jedan proročki rokenrol zemljotres: You Did (Bomp Shooby Dooby Bomp), samo bez čuvenog sempla sa telefonskim signalom. Znoj sija na Chuckovom čelu dok se sa bendom poklanja publici. Posle dva sata iskonske rokenrol svirke došao je kraj, ali u ušima je još odzvanjalo. Ko do sada Chucka Proroka sluš’o nije, posle ovoga će ga slediti do kraja života. Takva je njegova magija.