Sigurno joj to nije bila namera, čak ni na desetu decimalu, ali nedavno upokojena Margaret Thatcher ostavila je dubok trag u ostrvskoj pop-kulturi, a i do dana današnjeg oseća se uticaj njenih dela. Evo jednog mogućeg osvrta na upravo pomenuto.
Negde pri sredini hita Skači Gioganny Fantastico će uzviknuti „Svakom, svakom pravo poštujem do krvi, ali mora da se zna ko je bio prvi...“; sličan samohvalospev bi sada mogli da izreknu i članovi mnogoljudnog sastava Chumbawamba koji su još 2005. u pretprodaju pustili EP naslovljen In Memoriam: Margaret Thatcher (pesme su povezane već tada sa snimljenim radijskim objavama smrti Thatcherove i snimcima njenih najdrastičnijih izjava). Voljeni pop-anarhisti su tada dato obećanje ovih dana i ispunili, te je pomenuti EP sa sedam pesama na temu naglašenu u naslovu ovih dana i isporučen pretplatnicima. Chumbawamba su uvek išli ispred vremena i protiv glavne struje, iznova i iznova potvrđujući svoj tvrdolinijaški anarhistički identitet (prisetimo se da su jeku Band Aid kvazihumantirne pomame objavili izdanje (malo je reći hrabro) nazvano Pictures of Starving Children Sell Records), ali ovo ipak neće biti priča o njima.
Pre nekoliko dana se upokojila definitivno najprepoznatljivija i svakako najkontroverznija i najnevoljenija britanska premijerka svih vremena, a kako mediji javljaju bilo je i nekoliko uličnih proslava tim povodom (da ne grešimo dušu, nije to ostvrski izum, slično nešto se zbilo u Beogradu nakon objave vesti o Miloševićevoj smrti). Šta više, pesma Ding Dong The Witch is Dead koju je u filmu Čarobnjak iz Oza izvodila velika Judy Garland, nošena snagom inicijativa na nekoliko društvenih mreža, grabi ka vrhu ili barem gornjem domu top-lista najslušanijih numera u Britaniji ovih dana. Poznati se utrkuju da iskažu ili podsete na vlastito snažno neslaganje sa politikom i uopšte svetonazorom Margaret Thatcher; i problem grlatih prvoboraca i slobodaraca nam je dobro poznat, kako narod kaže, mrtvom vuku je lako uzimati meru.
Pitanje je da li bi se pokojna Thatcher sretala sa toliko ostrašćene mržnje da je činila sve to što je činila, a da je genetskom lutrijom ovim svetom hodila kao muškarac, ali to je neka posve druga priča. Ovde će biti reč o mnogobrojnim tačkama spoja Margaret Thatcher i popularne kulture i dalekosežnog uticaja koja je ova problematična dama, naravno, potpuno nenamerno ostavila na sferu pop-kulturnog.
Na planu formalne faktografije vredi podsetiti da se, uz sijaset TV produkcija, lik Margaret Thatcher pojavio u dva značajna filmska ostvarenja – u Samo za tvoje oči, jednoj od voljenijih epizoda u franšizi o tajnom agentu 007, lik Thatcherove tumačila je sada gotovo posve zaboravljena imitatorka Janet Brown, dok je u biopicu The Iron Lady od pre nekoliko leta ovaj lik odigrala Meryl Streep. Kada je reč o ovom filmu, mora se priznati da je on i mimo sve svoje vernosti opšte poznatim postulatima filmova ovog soja, jasno pripada višoj ligi, a da je upravo nijansirana kreacija Maeryl Streep doprinila dodatnoj humanizaciji lika Margaret Thatcher, humanizaciji koja joj je za života retko bila dopuštana.
Što se, pak, muzičara tiče, mnogi su i često pevali o Gvozdenoj lejdi; svoj trag na tom planu ostavili su velikaši poput Pink Floyd, Paula McCartnyja (njegova numera All My Trials i dalje važi za sasvim valjanu), Elvisa Costella (Tramp the Dirt Down), naravno Morrissey (Margaret on the Guillotine), a oglasio se, doduše tiše i pomalo u šiframa i vazda državotvorni Elton John koji je Thatcherovu opevao u jednoj od numera u mjuziklu Billy Elliott. Margaret Thatcher se (u vidu Spitten Image lutke sa njenim likom, naravno) pojavila i u čuvenom spotu izrađenom za hit Land of Confusion ostataka grupe Genesis. Najdalje je, možda i sasvim očekivano, otišla Sinead O' Connor koja je u poluhitu Black Boys on Mopeds imenom i prezimenom optužila Margaret Thatcher za smrt tamnoputih mladića koji su stradali kao žrtve ničim izazvane policijske brutalnosti. Nešto skorije se oglasio i vodeći folk-punker današnjice Frank Turner neodoljivo šarmantnom i zaumnom pesmom Thatcher Fucked the Kids, numerom sa zanimljivim uglom gledanja, a koja govori o pogubnom uticaju Margaret Thatcher na doživljaje sveta mladih naraštaja.
Frank Turner se možda i najviše približio posebno zanimljivom aspektu susreta ozloglašene premijerke i pop-kulturnih delatnika i vedeta. Naime, Thatcherova će, osim nimalo potrebne, a posve bahate ratne avanture na Foklandskim ostvima, ostati upamćena po ostrašćenoj mržnji i najdubljem preziru koji je pokazilvala i gajila prema proletarijatu i klasno niže poziocionioranima, pa, shodno tome, i uporno marginalizovanima. Njen gotovo otvoreni i konkretni rat sa rudarima, ciljano osiromašivanje već siromašnih i osiromašenih sasvim prirodno probudilo je jaku reakciju onih koji su osećali dužnost da nešto kažu (ili još bolje, da nešto stvore) na temu gneva usled nagomilanih i dalekosežno fatalnih nepravdi koje je Margaret Thatcher odvažno i istrajno inicirala i branila. Prisetimo se samo hita grupe Heaven 17 We Don't Need This Facist Groove Thang u kojoj je sublimirano dobar deo pominjanog gneva, a takvih je primera bilo podosta. Naime, mora se uzeti u obzir da je era vladavine Margaret Thatcher koincidirala, ako ne i direktno isprovocirala poslednju zabeleženu kulturnu revoluciju na tlu Britanije. Većina svežih i bliskobudućih pop i rock zvezda regrutovana je upravo iz redova radničke klase, dakle sa već formiranom klasnom svešću o neumitnosti kakve-takve borbe, pa bila ona ograničena na međe pop-kulturnog. Dosta zanimljivog o tom prevratničkom vremenu, između ostalog, može se saznati iz izvanredne foto-monografije autora Grahama Smitha naslovljene We Can be Heroes: Punks, Poseurs, Peacocks and People of a Particular Persuasion.
Bez pomenutih i srodnih reakcija na okrutnost strahovlade prema većini nepovlašćenih nemilosrdne premijerke Thatcher i tom prilikom stečenog i brušenog sampouzdanja pop-kreativaca teško da bi bilo ere zvane Cool Britannia, perioda tokom kog je pop-kultura i zvanično etablirana kao deo šireg nacionalnog identiteta i čiji se plodovi baštine sve do dana današnjeg. Sve do nimalo spokojne današnjice kada je ogromna većina Ostrvljanna osuđena na teskobu koja u dosta domena podseća na onu iz doba najcrnjeg thatcherizma, samo što sada nehinjenog, zdravog i svrsihodnog bunta nema ni u tragovima, i sve je svedeno na falš-pobune u izvođenju Chrisa Martina i slične umne i kreativne nejači, koja je u u žiži interesovanja u ovom trenutku.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari