Sećate li se Britpopa?

Foto: Brian Rašić

Mesto: Alexandra Palace, Wood Green, London
Datum: 30. mart 2013.

    

Posle dve predgrupe, psihodeličnih The Temples (sa bazom u gradiću Kettering, East Midlands, UK) i žestoko melodičnih Londonaca Spector, sa vrlo harizmatičnim, smart ass pevačem Frederick Macphersonom, Suede su se pojavili na bini u 21 i 10. Nastup je očekivano počeo sa setom pesmama sa Bloodsportsa: Barriers, Snowblind i It Starts and Ends With You. Bloodsports predstavlja čvrsto zaokružen korpus i kvalitetnu kombinaciju melodičnih radio friendly pesama za koje se može reći da su stilski bliske ploči Coming Up (Snowblind, It Starts and Ends With You, For The Strangers), ili su nalik monumentalnim baladama iz vremena Dog Man Stara  (What Are You Not Telling Me, Faultlines).

Koncert je nastavljen izvođenjem hitova sa ranijih albuma, u mešavini sa ostalim pesmama sa Bloodsportsa, ovim redom: Animal Nitrate, Metal Mickey, We Are the Pigs, Sleeping Pills, Sometimes I Feel I’ll Float Away, Hit Me, Filmstar, Killing of a Flash Boy, The Wild Ones, Pantomime Horse, The Drowners, Can't Get Enough, Everything Will Flow, For The Strangers, So Young, Trash, Beautiful Ones, Sabotage, Saturday Night i New Generation (poslednje tri su izvedene na bis). Izdvojićemo Sleeping Pills i Pantomime Horse kao najveličanstvenije trenutke nastupa, značajnije utoliko što Suede te dve pesme ne izvode često uživo - publika u Alexandra Palace ih je ispratila kao hipnotisana, u napetoj tišini i suzdržavanoj tenziji. Lično nam je žao što nisu svirali više pesama sa albuma Sci-Fi Lullabies (samo Killing of a Flash Boy). Takođe, mislimo da su ovoj set listi falile Faultlines i What Are You Not Telling Me, dve (subjektivno) najbolje pesme sa Bloodsportsa. Pri tome je neobično to da je izveden ceo Bloodports, osim ove dve numere i još jedne, Always.

Ceo tok koncerta koji je trajao oko dva sata su pratile intrigantne, arty fotografije. One su prikazivane na ogromnom ekranu u pozadini, predstavljajući sugestivnu vizualnu dopunu i komentar pesama, najčešće u vezi sa njihovim temama, i to u ilustrativno realističkom, ili simboličkom smislu (na primer Killing of a Flash Boy je pratila morbidna, distopijska fotografija lica prekrivenih nekakvim turobnim maskama). Ova vrsta stilizovane i snažne vizualizacije nastupa je i ranije bila važna grupi Suede (da podsetimo, sarađivali su i sa Derekom Jarmanom). Brett Anderson je i ovaj put scenski nastup bitno zasnovao na fizičkoj komunikaciji sa publikom (oko 9.000 ljudi je prisustvovalo koncertu). Često je silazio sa stejdža među gledaoce - Wild Ones i Saturday Night je u celini otpevao u fizičkom dodiru sa gledaocima u prvim redovima. Kako je autor ovog teksta i sam bio u prvom redu, može da posvedoči o eksploziji pometnje, talasima histerije među fanovima, izazvane neposrednim Brettovim pristupom i fizičkim kontaktom. Ovi trenuci koncerta zaista jesu bili nešto nezaboravno.

Ta slika publike u punoj ekstazi, zaista van sebe, van kontrole, potvrđuje tezu Ričarda Šeknera, teoretičara scenskih umetnosti, da su na polju savremenih scenskih umetnosti rok koncerti apsolutno najbliži društvenom značaju nekadašnjih rituala u starim zajednicama, u smislu društvene kohezije i oživljavanja onostranog, transcendentalnog, spiritualnog. Šekner je analizirao tu strast publike rok koncerata da se dokopa bine i da dodirne izvođače. Snagu koju takav susret ima, Šekner je povezao sa snagom antičkog dionizijskog kulta, gde je današanja rok zvezda otelotvorenje Dionisa. Da ovo dovođenje u vezu Bretta Andersona i antičkog dionizijskog kulta nije toliko pretenciozno, a svakako ne proizvoljno, potvrđuje činjenica da je pomenuti Macpherson, pevač Spectora, odlazeći sa bine, rekao: „Uskoro će se pojaviti Vaš Bog Bret.“

Doživljaj muzike je najsubjektivniji, u poređenju sa doživljajem ostalih umetnosti, jer je muzika najapstraktnija, ali i najuzvišenija među njima, kako bi rekao Niče. Ona je pramajka ostalih umetnosti, iz nje se sve rađa, pa i pomenuti dionizijski kult (videti Ničeovo Rođenje tragedije iz duha muzike). Pisanje o muzici zato dozvoljava veću količinu subjektivnosti. U vezi sa time, autoru ovog teksta je posebno značilo da vidi Suede uživo upravo u Londonu jer je tu, 1996. godine, u zenitu Britpopa, počeo da razvija vrlo ličan odnos prema njihovoj muzici. Prisustvo na ovom koncertu je za njega takođe značilo bitno ispravljanje grešaka iz prošlosti - tog septembra 1996. godine, po izlasku albuma Coming Up, gorepotpisana osoba je propustila nastup Suede u gigantskoj prodavnici ploča Virgin u Oxford Streetu (koja više, inače, ne postoji, na tom mestu se sada nalazi robna kuća Primark). Iako je bila u priličnoj blizini i imala ulaznicu za taj nastup zatvorenog tipa, osoba nije na njega otišla zato što je bila zatočena u masnoj kuhinji fish and chips turskog restorana, mukotrpno radeći da bi otplatila svoj tada produženi ostanak u Londonu, odnosno prikupila sredstva za povratak u Beograd.

Važno je napomenuti i to da članovi Suede imaju veoma poseban odnos prema Londonu, u više navrata i okolnosti istican, te u tom smislu svaki njihov nastup u ovom gradu prati posebna energija i osećajnost, što se u Ally Pallyju itekako osetilo. Anderson je jednom ranijom prilikom rekao da je odmah po dolasku u London, iz Haywards Heatha gde je rođen, razvio ljubavni odnos prema ovom gradu, u pravom smislu te reči. To osećanje ljubavi i korenite pripadnosti Londonu se preliva iz njihovih pesama, posebno u Sam, Europe Is Our Playground, By the Sea, Sabotage, koje najdirektnije referiraju na London i složena, kontradiktorna osećanja koja život u njemu izaziva.

Nakon završetka koncerta je nastao potpuni kolaps u saobraćaju oko Alexandra Palace. Organizatori su, naravno, obezbedili gomilu shuttle buseva, dabl-dekera koji su publiku odvozili od Ally Pally-a do metro stanice u Wood Greenu. No, beznadežno kilometarsko zakrčenje overground saobraćaja nas je nateralo da krenemo peške kroz nepoznatu londonsku noć. Ally Pally se, inače, nalazi se na vrhu šumovitog brda, i do nje vozi samo jedna linija gradskog saobraćaja (ne postoji stanica metroa u blizini), autobus W3 koji važi za najozloglašeniju londonsku liniju – on vozi i kroz Tottenham, deo koji je pre dve godine bio epicentar burnih protesta koji su zapalili London.

Za nas je zanimljivo i to što je prodaja karata za ovaj koncert Suede isključivo obavljana online, kako bi se smanjila mogućnost manipulacije ulaznicama, pri čemu je svaki online kupac bio dužan da ostavi svoje podatke prilikom kupovine, od adrese i telefona do broja kreditne kartice. Zato je propala namera gorepotpisane osobe da utapka ulaznicu viška (jednu ulaznicu je prvo kupila online, a drugu je dobila - guest pass koji je ostao tužno neiskorišćen).

Macpherson nas je, između ostalog, to veče pitao za mišljenje o Britpopu. Za odgovor je dobio gromoglasne, horske povike odobravanja, na šta je on dao duhoviti komentar: "if you don’t remember the nineties, you probably were there", misleći, naravno, na tada opšte popularno gubljenje svesti pod dejstvom raznoraznih hemijskih supstanci. Povratak Suede je ovih dana u engleskim medijima inicirao temu oživljavanja Britpopa: da li se on vraća na scenu? Smatramo da to pitanje i nije sada toliko važno. Britpop je bio muzički, ali i društveno-politički fenomen, ključno vezan za vreme devedesetih godina. Bum Britpopa, pojava bendova Suede, Pulp, Radiohead, Oasis, Blur, Sleeper, Geneva, Gene, Manic Street Preachers, Boo Radleys i gomile drugih, bila je deo opšte provale entuzijazma povodom najave povratka laburista na vlast. Sam Toni Bler je bio fantastičan PR menadžer i Britpopa i šire  kulturološke opsade određene imenom Cool Britannia. U međuvremenu su se i svet i Britanija promenili, taj entuzijazam sredine devedesetih se prilično ofucao, nestao je u političkim razočarenjima i posledicama globalne ekonomske krize. U tom pogledu,  nemoguće je zaista oživeti Britpop jer je on bio neraskidivi deo jednog (prošlog) vremena. No, kako smo rekli, to pitanje i nije relevantno. Ono što jeste zaista relevantno je to da muzičari poput Suede i dalje stvaraju i izvode muziku koja nekima znači ceo svet.