Na sreću, dio/deo refrena...

Tako je tokom takmičenja za Zvezde Granda prošle sedmice izvesna i iritantno živahna Aleksandra Džidža Stojaković od žirija pobrala hvalospeve za izvođenje numere Ja sam lažljiva iz opusa dua/trija Denis & Denis koji su tako, uprkos strepnjama iz one sjajne im pesme, (p)ostali dio refrena.

I dobro je što je tako. Jer različitim parametrima mereno i uprkos naknadnoj pameti, Denis & Denis ostaju nepobitni zdraviji i reprezentativniji deo SFRJ muzičkog pluskvamperfekta. I to ne samo stoga jer su bili među retkima koji su istrajno i diskografski opipljivo bavili elektronskom muzikom u nas. Osim toga, i usred prepisivačkih i samim tim uvek za nekoliko koraka odocnelih osamdesetih  Denis & Denis su se isticali po tome što su na planu zvuka, manje-više, išli u korak sa belosvetskim uzorima.

Naravno, sitničavost je zarazna i bolest koja se kanda nikada zbilja ne preleži kako treba, pa se u priču o Denis & Denis mogu udenuti opaske o sličnostima sa tada i/ili nešto malo ranijim zvukom Yazoo i The Human League (a evo i zgodne prilike da se još jednom skrene pažnja na bravurozni dokumentarac Synth Britannia u kome kao sagovornici učestvuju upravo pominjani vrli Ostrvljani). Međutim, pop-kultura je, između ostalog, i ustrojena tako da novo proističe i oslanja se na već postojeće i primećeno, te se tu Davoru Tolji, kao udarnoj igli te muzičke priče, slabo šta smisleno ima zameriti. Tolja je svoje viđenje tamošnjeg synth-popa znalački prilagodio ovim našim okvirima, te se namesto distopijskog ugođaja njegov electro-pop mudro oslonio na ovdašnju neprolaznu glad za eskapizmom i čistijim pop-formama.

Nije bilo distopije (doduše, ona je tu i tamo sugerisana u pratećom video-radovima) ali je bilo podosta zdravog i zdravorazumskog i nadasve viralnog popa uz koji se moglo plesati sa smislom. Program tvog kompjutera, Soba 23, Voli me  još ovu noć, Oaze snova, Ja sam lažljiva... lako su izborili i do dana današnjeg sačuvali status sastavnih i neodoljivih delova ovdašnje bolje muzičke prošlosti. Upućeniji i skloni višim decimalama svakako će na prvom mestu izdvojiti Doba ljetnih kiša, Čuvaj se i pre svega Dio referena. Davor Tolja je na malenom i nedovoljnom uzorku od samo albuma i po urađenog u očito plodnoj  saradnji sa Marinom Perazić pokazao vrhunsko baratanje stilemama synth-popa dužeg roka trajanja. Na mahove, ponajviše u slučaju raskošno razmahane Voli me još noć, nešto manje u Oaza snova, kretalo se u pravcu megalomanskog power-popa. I sve to sa puno smisla i svesti o kontekstu u okviru kog se dela.

Razlaz Davora Tolje i Marine Perazić ostao je udarac od kog se u diskografsko-kreativnom smislu njih dvoje još uvek nisu sasvim oporavili. Tolja je pokušao da pod istom firmom, a gitarskije intoniranim zvukom nastavi dalje, ali je diskografska avantura Budi tu, u kojoj je Tolja nanovo udružio snage sa Edijem Kraljićem, svojom zamenom tokom vojnikovanja, ali se sve završilo na nezanimljivom radu i začudnim i jalovim homoerotskim štihom, gotovo neizbežnim u slučajevima muško-muških dueta. Nakon Kolačića Marina Perazić se posvetila ličnoj komplikovanoj biografiji, a uspela je da okruni dobar deo svog šarma i statusa merne jedinice ovdašnjeg poimanja seksepila nastupajući u njihovim i našim izvedbama kobne Farme.

Međutim, svi smo mi mnogo grešni i skloni negiranju onoga za šta smo se nekad srčano borili, te nije mudro otakvom faktografijom završiti tekst, i stoga još jednom valja podsetiti na golemi značaj ovog dua/trija u jugoslovenskom poimanju raznovrsnije i sa svetom osetnije umreženije pop-muzike. Nastup u Mikser Houseu 7. marta zlatna je prilika da se pod plaštom konceptualnog redefinisanja prošlosti da oduška ličnoj i sasvim zdravorazumskoj potrebi za nostalgijom. Pomenuti biseri Denis & Denis i sada, mnogo godina i izmenjenih fizionomija dalje, sjajan su soundtrack za jednu takvu, jednokratnu, ali i prekopotrebnu misiju.