Napustio nas je i Dinko Tucaković. Prerano i posve iznenada. Sada kada ovim sneveselim povodom treba čitav jedan život i osobenu javnu pojavu svesti u međe nekoliko desetina rečenica, kao ključna reč da se opiše Tucakovićeva javna i profesionalna persona nameće se filmofilija.
Uz (takođe prerano upokojenog) Nebojšu Đukelića, Dinko Tucaković je svakako najefektnija ilustracija ovdašnjeg zdravog poimanja filmofilije. Mada formalna biografija uz Tucakovićevo ime reda opravdana pojašnjenja 'filmski reditelj, scenarista, kritičar i teoretičar filma', i premda nema spora da je zaostavština na svakom od pomenutih polja u konkretnom slučaju Dinka Tucakovića svakako značajna i za srpski i za širi regionalni kulturni prostor, biće da uz njegovo časno i prezime ponajpre i najprirodnije ide upravo pominjana filmofilija.
Tucaković je bio filmofil vrhunske klase i sa podosta sigurnosti se može ustvrditi da je u svojim javnim istupima srećno i skladno sjedinio akademsku verziranost, miran temparament i sposobnost priče o filmu i filmskim prilike bez i trunke primesa ovde učestale zlurade prepotencije, sa jedne, odnosno nonšalantne banalizacije ozbiljnih pitanja, sa druge strane. U tom smislu Tucaković je još dugo ostati zgodna merna jedinica artikulisanog javnog nastupa i uvek odmerenog i smislenog diskursa na filmske i filmofilske teme. Osim što se mirne duše za Tucakovića može reći da je bio vrhunski poznavalac filma i jedan od najznačajnih popularizatora filma u nas u poslednjih dvadeset-trideset godina, svakako mu moramo odati počast i stoga što je istrajno radio na uprizoravanju diskursa o filmu i srodnim fenomenima u ovim našim okvirima.
Istini za volju, Tucakovićeva filmofilija se nije najsrećnije i najefektnije odražavala u filmovima koje je potpisao kao reditelj. Ako po strani ostavimo Državu mrtvih, koju je Dinko Tucaković završio prateći beleške prvobitnog autora Živojina Pavlovića, Tucakovićeva autorska dela Šest dana juna, ta svojevrsna varijacija na Miliusov Dan velikih talasa, i skoriji Doktor Rej i đavoli na prvom mestu ipak ostaju tek živopisne i u širem smislu dragocene fusnote u svakoj priči o ovdašnjim filmofilima koji su izborili priliku da svoju strast prema filmovima i filmskoj baštini pretoče u vlastita dela.
Faktografija kaže i da je Tucaković kao predavač radio na Fakultetu dramskih umetnosti na predmetima Filmska režija i Istorija filma, na Akademiji umetnosti BK (master klas na predmetu Istorija filma), a ostaće upamćeno da je bio i jedan od osnivača filmske škole "Dunav filma" i šef katedre za dokumentarni film. A Tucakovićeva filmofilija i njegov neporecivi značaj za srpsku kinematografiju možda se ponajbolje ogledaju u njegovom višedecenijskom angažovanju u Jugoslovenskoj kinoteci, kao i u slučajevima knjige Stranci u raju (nastale u saradnji sa Dejanom Kosanovićem) i dokumentarnog ostvarenja Zabranjeni bez zabrane. I samo to je sasvim dovoljno da već sada o Tucakoviću govorimo o kao o dobrom duhu ovdašnjeg filma i vrlom uzoru za sve koji iskreno mare za srpski film i kojima će Dinko Tucaković, sva je prilika, koliko već sutra nedostajati.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari