Samo Josipa može pevati Boginju i doslovno zvučati kao boginja, bez imalo prepotencije
Foto: Boris Vezmar
Mesto: Sava centar, Beograd
Datum: 14. februar 2013.
Zvuk i ono što vidim se nikako ne poklapaju. Ekstravagantno odevena žena crvene kose sa čudnovatim šeširićem na glavi otvorila je usta da otpeva prve tonove u dupke punoj velikoj dvorani Sava centra (koncert je bio rasprodat desetak dana unapred). Čuje se dubok muški glas. Neko se zeza sa publikom?
Ma kakvi – to je samo Josipa Lisac koja peva Ave Maria, iz prve hrvatske i jugoslovenske rok opere Gubec Beg (1975), i koja će se nešto kasnije utrkivati sa basistom Davorom Črnigojem u disciplini “tko može dublje od nas dvoje.”
Unikatnost, originalnost – to je jedino što možete očekivati na koncertu ovog čuda od žene, čija se pojava najbliže može opisati kao spoj zloćkaste teatralnosti Kruele de Vil i moćnog, zapovedničkog glasa Eni Lenoks. Ali Lenoks ne bi imala šanse u eventualnom vokalnom duelu, jer za razliku od Njenog Josipocentričnog Visočanstva ne bi mogla da peva kao muškarac ako joj se prohte, a nema ni tu neponovljivu, urnebesnu dikciju (kao stvorenu za crtane filmove) koja se teško može dočarati na papiru. Taj fenomenalni izgovor smo mogli čuti već u njenom prvom obraćanju publici kada je rekla: “Mislila sam bit’ onako skromna i decentna, ali rekli su mi, večeras imaš strašan tulum. Tulum!”.
Povod Josipine posete Beogradu je turneja kojom obeležava 40 godina od objavljivanja svog prvog solo albuma Dnevnik jedne ljubavi (1973), koji, momci i djevojke, opravdano važi za remek delo, a i prvi je konceptualni album u istoriji jugoslovenske popularne muzike, u ta vremena još nevine i naivne. Dnevnik jedne ljubavi istovremeno je prvi plod zajedničkog rada sa kantautorom Karlom Metikošem, njenim neprežaljenim životnim saputnikom, koji je preminuo 1991. godine. Josipa Lisac, koja je sa njim, u verovatno najčudesnijoj muzičko-ljubavnoj avanturi jugoslovenske scene, snimila desetak albuma, svaki koncert od tada posvećuje njemu i njegovom geniju.
Ne samo što je najveći broj pesama na beogradskom koncertu odsviran sa Dnevnika jedne ljubavi (O jednoj mladosti, I dok razmišljam o nama, Ne prepoznajem ga, Ležaj od suza, Po prvi put), već svaki sekund koncerta na neki način protiče u znaku Metikoša. Na video bimu se smenjuju njegovi citati u vezi sa Josipom, njegov potpis, njegove slike. Koncert je tri puta imao filmske pauze (Josipa: “Htjela sam da pustimo svih 18 minuta odjednom, ali su mi rekli da će ljudi zjevati”), u kojima je prikazivano i opisivano kako se mladi roker Metikoš tokom šezdesetih godina prošlog veka proslavio u Francuskoj pod pseudonimom Matt Collins, kako je svog idola Jerry Lee Lewisa nosio na rukama u bolnicu obeznanjenog od droge, kako je sa suprugom išao u Afriku na fotosafari, i šta o njemu ima da kaže Siniša Škarica, šef tadašnjeg Jugotona a danas Croatia Recordsa.
Koliko god Josipa odavala počast Metikošu na svemu što joj je pružio, ništa ne može da zaseni divlju snagu njenog talenta, kojem je džez i fank zvuk njenog benda – idealna podloga da se razmahne. Samo Josipa može pevati Boginju i doslovno zvučati kao boginja, bez imalo prepotencije. Ona je u svojim pesmama otelotvorenje hirovitosti (Hir! Hir! Hir!), samostalnosti po svaku cenu (Živim po svome), ženske ćudljivosti (Danas sam luda), iskonske ženstvenosti (Kraljica divljine) i plemenite čežnje (Gdje Dunav ljubi nebo, Ja bolujem). Ona je i sa šezdesetak godina femme fatale, a takav je utisak u pesmi O jednoj mladosti potcrtavala truba, koja kao da je došla iz nekog film-noara.
Vrhunac je, naravno, pesma Magla (1980), tokom koje po publici špartaju laseri i udruženi sa dim mašinom stvaraju odgovarajuću atmosferu, a za poslednju stvar u dvoiposatnom setu ostavljena je veoma brza, fankoidna Ispočetka, zbog čijeg sam ubedljivog izvođenja poželeo da je ovaj unikatni koncert bio malo više plesan.
“Luksuz je ostati svoj”, reče Josipa u jednoj od pauza, i zasluženo dobi aplauz. Luksuz jeste, ali sudeći po njenom primeru to vredi, čak i u ova saharinska vremena.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari