Nikada nisam želeo život rock zvezde

Razlog za to leži u tome što američki gitarista spada među takozvane ‘muzičare iz senke’ koji su prvenstveno radom u studiju oblikovali rock’n’roll sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Guitar World magazin svrstao je kao 40. najbolji gitarski solo svih vremena Randallovo sviranje u pesmi Reelin’ in the Years grupe Steely Dan. Zanimljivo je da Amerikanac, koji danas živi u Londonu, nikada nije bio zvaničan član Steely Dan, iako je sa njima sarađivao na većini albuma. Svirao je zajedno sa stotinama muzičara među koje spadaju Yoko Ono, Gene Simmons, Art Gurfunkel, Richie Havensom, Joan Baez... Pored toga stigao je i da objavi tri samostalna albuma.

„Prvi put sam u Srbiji. Tražio sam avanturu i našao sam je, ovo je veoma lepo mesto. Novi Sad je sjajan. Nisam imao prilike da posetim i Beograd, ali definitivno ću se vratiti u Srbiju da to nadoknadim”, rekao Randall je na početku razgovora za Popboks.

Zašto nikada niste postali zvaničan član Steely Dan?

Donald Fagen i Walter Becker jedini su ustvari bili zvanični članovi Steely Dan. Sa njima sam postao dobar prijatelj mnogo pre nego što su oformili taj bend. Bili smo zajedno najpre u grupi Jay and the Americans. Jedan od članova te grupe je producirao mnoge demo snimke koje su Donald i Walter napravili, a na kojima sam i ja svirao pre Steely Dan. Niko u Njujorku tada nije shvatao šta oni žele da ponude sa svojom muzikom. Međutim, našla se izdavačka kuća na Zapadnoj obali koja je razumela i ponudila im ugovor. Tada su i mene pozvali da budem sa njima osnivač grupe, ali sam odbio. Imao sam osećaj u srcu koji mi je iz nekih razloga govorio da koliko god da mi se sviđa ta muzika, bend ipak neće potrajati dugo. Sarađivao sam sa njima, ali nisam bio član. Nisam pogrešio jer su Donald i Walter posle trećeg albuma raspustili ceo bend. To se na kraju ispostavilo kao veoma dobro za mene. Pošto nisam bio u bendu, nisam ni mogao da budem otpušten (smeh).

Da li se ponekad zapitate kako bi izgledala vaša karijera da niste dobili priliku da odsvirate pesmu Reelin’ in the Years?

Ta pesma je nesumnjivo najbitnija stvar koja mi se desila u karijeri. Kada pogledam koliko danas ima uspešnih gitarista koji sviraju isto kao ja ili bolje od mene, a koliko ih je tek bilo u to vreme kada je rock’n’roll bio na vrhncu, onda ne mogu da ne konstatujem da je to bila jedna srećna šansa koju sam iskoristio. Nije da posle nije bilo mnogih dobrih stvari koje sam u karijeri uradio, ali ta je najviše uticala na to da moje ime postane poznato. Zbog toga sam svakog dana zahvalan na tome što sam dobio takvu priliku.

Da li je istina da ste odbili ponudu Jeffa Porcara i Davida Paicha da budete jedan od osnivača grupe Toto?

Da, to je nažalost istina. Kažem nažalost jer je to jedina od mnogih prilika koju sam propustio, a zbog koje žalim. Nisam trebao da kažem “ne”. Toto je postala izuzetna grupa i danas ih veoma rado slušam. U tom momentu sam sarađivao sa Joan Baez i imao sam mnogo drugih projekata na kojima sa radio, zbog čega sam mislio da bi mi bilo previše da prihvatim još jedan ozbiljan posao. Sada shvatam da je to bila pogrešna odluka.

U vašoj biografiji pominje se i činjenica da ste odbili ponudu Johna Belushia da budete muzički direktor filma The Blues Brothers. Šta se tu zapravo dogodilo?

Da, i to je tačno da sam odbio. Ceo život sam svima govorio “ne” (smeh). Međutim, mislim da je to bila mudra odluka. John Belushi i ja smo bili veoma dobri prijatelji. Zbog toga šta sam bio blizak sa njim, znao sam koliko se glupira u to vreme eksperimentišući sa uzimanjem raznih droga. Shvatio sam da bih u takvoj saradnji mogao i sebe da uvalim u nevolje. Odbijanje te ponude mi je tada bilo jedino logično rešenje. Sudbina je htela i da sam u danu kada je John Belushi umro (usled prevelike doze mešavine kokaina i heroina – prim. aut.) trebalo da se sa njim sastanem na ručku u Los Anđelesu.  Sat vremena pre nego što smo trebali da se nađemo, bilo je to 1982, čuo sam na radiju da je umro u svojoj sobi u Chateau Marmont hotelu, gde smo i trebali da se sastanemo. U tom trenutku sam bio veoma tužan, ali ujedno i srećan što nisam dozvolio da moj život ikada krene u tom pravcu.

Odabrali ste karijeru session muzičara koji je na snimanjima u studiju sarađivao sa mnogim velikim imenima. Stiče se utisak da ni u jednom momentu niste poželeli da karijeru vežete za jedan bend i za jedan muzički pravac kome biste se potpuno posvetili. Zašto?

Za mene je i ovakva karijera potpuno zadovoljavajuća kao i da sam bio u velikom rock bendu. To što su me kao studijskog muzičara tražili najbitniji ljudi iz rock’n’rolla najbolje govori o tome da nisam odabrao pogrešan put. Kada si u velikom bendu, onda to donosi i mnoge druge negativne stvari koje idu uz slavu. Nikada nisam želeo takav život. Privilegija je na primer svirati sa Doobie Brothers, čak i otići sa njima na neke turneje, a posle doći kući i biti običan čovek. Radio sam sa više od stotinu muzičara, ne bih znao da kažem tačan broj. Neki su, naravno, bili od uspešniji od drugih. Zanimljivo je da albumi nekih ljudi, na kojima sam svirao, po mom mišljenju zvuče podjednako dobro kao neka najveća rock izdanja, ali te osobe jednostavno nisu imale sreće u karijeri...

Ko je na vas ostavio najbolji utisak od muzičara sa kojima ste radili?

Teško je opredeliti za pojedinačna imena. Sjajno mi je bilo sa Steely Dan, sa Doobie Brothers, sa Richie Havensom... On je bio moj muzički mentor, a upoznao sam ga kada sam imao samo 16 godina. Radio sam sa njim na mnogobrojnim albumima i zahvaljući tome putovao svetom kao veoma mlad. Na turneji sa grupom Voices of East Harlem sedamdesetih godina sam prvi put video Evropu. Žao mi je što nisam imao priliku da sviram sa Johnom Lennonom. Već je bilo sve dogovoreno da budem sa njm na turneji povodom albuma Double Fantasy. Radio sam kao studijski muzičar na tom albumu, ali jednostavno nikada nije došlo do tog pravog susreta sa Lenonnom, a on je potom ubijen neposredno po izlasku tog LP-ija. Žao mi je što nikada nisam imao priliku da se rukujem sa njim, da ga zagrlim, da mu zahvalim na svemu što je uradio u muzici... Kasnije sam svirao sa Yoko Ono što je takođe bila velika privilegija.