Vreme je za bebe...

Naslov originala: Svećenikova djeca
Scenario: Mate Matišić
Uloge: Krešimir Mikić, Nikša Butijer, Marija Škaričić, Držen Kuhn, Jadranka Đokić, Lazar Ristovski
Žanr: komedija
Trajanje: 93 minuta
Proizvodnja: Hrvatska, 2013.

Svidelo se to autorima i poklonicima ovog filma ili ne, Sveštenikovu decu itekako ima povoda porediti sa Dragojevićevom Paradom. I mada po svakom parametru poređenja Parada izlazi kao pobednik i ipak sadržajniji i zaokruženiji film, u korelaciju ih dovodi dosta toga. U oba slučaja je reč o pučkim komedijiama, uspelim repertoarskim delima i kakvom-takvom pokušaju polemike sa onim što bismo mogli okarteristati sintagmom aktuelna društvena zbilja. Brešan to čini sa ekonomičnijom minutažom, dok  Dragojević na filmski ubedljiviji način stiže do samozacrtane poente.

Sveštenikova deca se otvoreno naslanjaju na poetiku blago apsurdističkih mediteranskih komedija, a to je teren na kom je Vinko Brešan već pokazao šta ume na primerima ranijih mu ostvarenja (Kako je počeo rat na mom otoku i Maršal). Ovaj film zadržava podosta stilema poznatih iz ta dva ostvarenja, a estetski i kvalitativno dobacuje do dometa gledanog Maršala. Brešan, ponovo udružen sa svojim starim scenaristom Matišićem, ovom prilikom predstavlja priču o mlađem svešteniku koji na malom jadranskom ostrvu, udružen sa lokalnim trafikantom i apotekarom opsednutim pojmovima rasne čistote, kreće u boj za porast nataliteta, a to čine bušeći kondome pre no što ovi bivaju pušteni u prodaju i zamenjujući anti-bebi pilule vitaminima.

Imajući u vidu predočeni zaplet ne čudi što je ovaj film izazvao nešto burnije polemike u matičnoj Hrvatskoj u kojoj crkva ne pristaje tek tako na „jaram“ sekularno ustrojene države. Ipak, pošteno govoreći, Brešan, slično Dragojeviću, zastaje na pola puta otvorenije, pa samim tim i smislenije polemike, te provokacija ipak ostaje na tački dosetke i u funkciji polaznog podsticaja o ipak lahorastoj komediji naravi, uveliko zasnovanoj na regionalnim stereotipima. Kada se u obzir uzme stroga kodiranost hrvatskog, ali i srpskog društva, a i kad se sa uma ne smetne činjenica da oba tržišta naprosto vape za repertoarskim/komercijalnim filmom, tu zadršku ne bi trebalo uzimati za zlo autorima koji krenu ovim putem.

Ključni problem ovog ostvarenja je, kao što najčešće u ovim krajevima biva, diskutabilan scenario. I Sveštenikova deca nude oku ugodne prizore, gluma je sasvim solidna..., ali teško je prenebregnuti krupne manjkavosti u samoj postavci priče i likova. Kako Matišić i Brešan ne uspevaju da dovoljno ubedljivo predoče motivaciju mladog sveštenika da se upusti u takvu akciju, gledaoci bivaju stavljeni u situaciju da se sami izbore sa pričom koja umesto na polje proaktivizma bez mere u nekoliko navrata završava na teritoriji ne preterano zanimljive patologije. Dodatni balast filmu kao celini predstavlja činjenica da je njegov centralni deo naslonjen na prilično antipatičan lik sluđenog sveštenika čija se preduzetnost po mnogo aspekata opire zdravom razumu. Osim toga,  Sveštenikova deca nisu preterano duhovit film, a predstavljeni humor previše se uzda u motiv zabune i moć psovke kao uvek zgodnog oruđa u delima ove sorte.

Sve do prilično zbrzane završne trećine, pak, ovaj film ima zavidno pregledno izlaganje, priča u dobroj meri zadržava polazni ritam, a Brešan dosta suvereno vlada uvreženim postavkama repertoarskog filma u ovdašnjim okvirima, te stoga  na kraju ovo Brešanovo ostvarenje stiže do odeljka predviđenog za polovično uspela ili prihvatljivo nedorečena ostvarenja koja ipak nisu u potpunosti lišena smisla postojanja. A, nažalost, današnjim merilima vagano, ni to nije zanemarljivo postignuće.