Sudbina ili nemanje izbora

Scenario: Robin Swicord po romanu Arthura Goldena
Uloge: Ziyi Zhang (Sayuri), Michelle Yeoh (Mameha), Ken Watanabe (Predsednik), Gong Li (Hatsumoto)
Žanr: melodrama
Trajanje: 145 minuta
Proizvodnja: SAD, 2005.
Producent: Steven Spielberg
Zvanični sajt: www.sonypictures.com/movies/memoirsofageisha

Nataša: U trejleru su Memoari jedne gejše opisani kao „najromantičniji film svih vremena“, a premijera je bila na Dan zaljubljenih. Čudan izbor – šta je uopšte romantično u priči o devojčici koju su roditelji primorani da prodaju zbog nemogućnosti da je izdržavaju?! Kojoj je jasno da će se baviti prostitucijom, nikad otvoreno spomenutom, već uvijenom u bezbroj eufemističnih slojeva? Valjda je dovoljno da sličice (gotovo nalik animaciji) lepršaju preko platna poput rubova kimona – hiperstilizovano kao kod Greenawaya i Jarmana – ma, friškim parovima je ionako sasvim svejedno šta uopšte gledaju u bioskopu.

Vladislava: U Gejši, romantično ili ne, postoji velika zaljubljenost glavne junakinje u izabranika njenog srca, a možda i obratno, što, međutim, nije ni važno: da ona ne voli njega, ne bi bilo bitno voli li on nju, a pošto ga ona voli, onda su, kao i inače, sve mogućnosti otvorene... (Govorim, dakako o ljubavi, a ne o psihopatologiji!) – o tome je ovaj film. A što su je roditelji prodali, pa, Bože moj, sve nas, na ovaj ili onaj način roditelji prodaju i nije najvažniji deo života detinjstvo nego zrelost! Detinjstvo je važno samo kao izvesna mogućnost ili nemogućnost, koju će junak, razvijajući se, iskoristiti, odnosno prevazići! Reditelj filma Čikago, umetnik je koji je karijeru otpočeo kao koreograf za Edwardsov Viktor, Viktorija, čovek koji je otvoreni gej, i mada biografizam nije moj omiljeni metod, u ovom slučaju mogu da kažem da je taj podatak od očitog značaja za samu autorsku ličnost Roba Marshalla; mislim na osećanje izdvojenosti, obespravljenosti i promašenosti u odnosu na bilo koju konvencionalnu sudbinu (da se npr. bude wife), a u korist akcenata na artificijelnosti intelektualnih, estetsko-kreativnih, pa i seksualnih veština.

Nataša: U redu - rečeno nam je u filmu da gejša ne prodaje svoje telo, već veštine. Ali te veštine pripadaju diskursu gde nema improvizacija: gejšina patnja da dosegne strogo definisan ideal gracioznosti kulminira prikazivanjem na pisti, nimalo različitim od izbora za misicu. Situacija, dakle, vrlo slična današnjoj, gde manekenka i sugar daddy dokazuju i pokazuju društvu, ne ljubav, već obostranu opčinjenost znakom preko kojeg se ističe sopstvena superiornost u odnosu na rivale. Veština se, uviđamo, sastoji iz umeća negovanja sponzorove sujete kako bi se u očima svoje sponzoruše ogledao kao duplo veći (cf. Virginia Woolf: Sopstvena soba).

Gejša Sayuri se „zaljubljuje“ u Predsednika (već shvatajući značaj titula) kao desetogodišnja devojčica, omamljena njegovom „plemenitošću“ – činjenicom da joj je kupio sladoled! A ni Predsednik ne ostaje ravnodušan: kako iz reakcija muškaraca koji ga okružuju postepeno zaključuje da je Sayuri „tražena roba“, tako biva sve zainteresovaniji za nju. Gledalac se ne približava ijednoj od strana: muškarci se bave sumo-rvanjem, biznisom i ratovanjem, dok se žene friziraju, izbeljuju ten i vežbaju ples ne bi li na tren, ulagujući se, odvukle pažnju tih istih muškaraca od ozbiljnih preokupacija. Emocionalni angažman je potpuno izlišan, kao kod (meni izuzetno dosadnih) filmova dvojice reditelja koje sam spomenula u uvodu.

Vladislava: Filmovi čije se priče odvijaju u drugo vreme i na drugom mestu, ipak govore o nečemu što se odvija na mestu i u vremenu njihovog nastanka. Zamislimo da gejša nije Japanka (ili Kineskinja, da velikog li skandala!) pred drugi svetski rat, nego neko savremen i na nama bližem Zapadu. Zašto bi to bila manekenka na pisti? Metafore izloženosti, procenjivanosti, zavisnosti ili nezavisnosti široko su primenjive. Reditelj Marshall verovatno sebe samog oseća na taj način, no ja se osećam slobodno da se i sama poistovetim sa glavnom junakinjom, kao što se gledajući Fordovog Čoveka koji je ubio Liberti Valansa identifikujem sa svim junacima, a najviše sa Tomom Donifonom (John Wayne)!

Gejša je zanimljiv fenomen: kad se izgovori ta reč, svi znaju da je ona obrazovana i superiorna, i da ne pruža nužno i seksualne usluge, no opet je svima na pameti, pre i posle svega – seks i to seks koji ponižava. Osim spektakla oko prodaje nevinosti (kao i kod sklapanja patrijarhalnog braka!) i jednog poslovnog seksa sa Amerikancem što je takođe opšte mesto zemalja koje izgube rat, mi kod Marshalla ne vidimo da se naša gejša bavi seksom više nego prosečan čovek. Tako je otprilike u građanskim i malograđanskim glavama i kad se kaže homoseksualac! A zašto? Zato što su seksualne slobode odrazi drugih sloboda, nepoželjnih u čvrstim i autoritarnim sistemima, a nosioci slobode, uvek su ili predmeti tajnih želja ili tajnih zavisti. Dakle, gejša Sayuri čudo je emancipacije u odnosu na, recimo, obe moje bake s kojima je približno godište (o njenim sunarodinicama istog socijalnog položaja u kojem je Sayuri rođena da i ne govorimo).

Nataša: Iako se u filmu ne vidi jedna jedina knjiga, treba da verujemo da su gejše načitane (koristim sadašnje vreme jer one i danas postoje u društvu koje tokom proteklog veka nije postalo manje androcentrično). Kako bi inače mogle pripitoj gospodi čija je „diskrecija zagarantovana“ da kazuju lirske pasaže?! Kod takve nesrazmere moći, jasno je ko je implicitno ucenjen da zataška škakljive detalje. I penzionisana gejša, na čijoj je priči zasnovan istoimeni bestseler, pristala je da autoru otkrije samo periferne rituale, izostavljajući kompromitujuće pojedinosti o moćnim muškarcima Japana. Gledalac ne saoseća sa Sayuri: on distancirano posmatra gejši nametnute postupke koji proizilaze iz uverenja da je lepota moguća samo ako je strogo kontrolisana. U procesu uslovnog prihvatanja gejše i unapređenja u izdržavanu ljubavnicu nisu ni prikazana osećanja – samo manipulacija i sadizam.

Vladislava: Rekoh da je za tumačenje Gejše bitan detalj homoseksualnost autora! Ako npr. Memoare Gejše uporedimo sa jednim drugim memoarima – sa Nušićevom Autobiografijom, možemo da uočimo štošta. Naravno, Nušić je izvorno stari komediograf, a Marshall savremeni malko ostareli pa stoga patetični koreograf, no u prefinjenijim razlikama između ova oba spočitavanja svega i svačega aktuelnim društvenim formacijama, možemo da uočimo Nušićevu rešenost da zabavlja, a Marshalovu rešenost da potrese. Nušić na početku kaže kako su kad se rodio u svet pošla trojica: jedan koji je odgovorno nosio breme života, drugi koji je plakao zbog nepravdi sveta i jedan koji se šegačio i svemu smejao; u starosti, dok pokušava da piše biografiju, on nalazi da je onaj koji je nosio breme života bio stalno savijen pod njim, da ništa nije video i ništa ne zna da ispriča; onome koji je plakao, pogled je stalno bio zamućen od suza pa i taj ništa ne može da kaže; međutim, onaj koji se smejao, dobro je video sve i on je taj koji će ispričati svoju verziju proživljenog života! Problem sa Gejšom jeste što ona nije ispričana baš ni malo iz te vizure, već samo preklapanjem priča one koja je gledala u zemlju i one koja je plakala. A to nije pitanje socijalnog položaja, već ličnog afiniteta od koga se, kao i kod nemanja izbora, teško može pobeći! A i zašto bi se, some like it hot, tj. cool!