Mnogi ljudi žive bez nade da će stvari da se promene, i to baš oni koji su nekada bili u prvim redovima. O tome je davno pisao Štulić, ali današnje generacije izgleda od celog njegovog opusa kapiraju samo Graciju i Balkane moj. Ja nikad nisam bio u tim prvim redovima i mislim da je možda i bolje da se sve samo uruši iznutra
Ne umem baš do kraja da objasnim, ali kada slušam
Block Out, uvek se setim
The Ramones i njihove pesme
Rock 'n' Roll Radio sa albuma
End of the Century u kojoj se tvrdi da kraj 70-ih istovremeno znači i kraj veka.
Zaista, posle toga je r ock 'n' roll kao muzika nade, podsticaja i otpora počeo da se pretvara u idealno sredstvo za opis beznađa, a rock zvezde su od iskrenih boraca za bolji svet mutirale u blazirane pozere.
Te krajnosti istorije – od ere u kojoj su Ramonovi bili deca (zahtevi za više ljubavi i LSD-a), do one u kojoj su počeli da umiru (više humanitarnih bombi i McDonaldsovih kantina) – čine srž tematike albuma Block Outa: između beznađa i podsticaja. Srećom po njih, formula "moćna melodija u strofi – još glasnija u refrenu", koja predstavlja zdrav temelj svake, pa i njihove pop piramide, u rukama Block Outa je i dalje delotvorna.
Autor muzike i tekstova Block Outa pokušava, kaže, da završi knjigu kratkih priča, da se regeneriše i napravi još jedan svoj i još jedan album svog benda. Da usmeri neke grupe koliko je to u njegovoj moći – produkcijom, snimanjem, probama, radom na koncertima. Svakim tim delom se, kaže, popravlja po neki mali procenat, a na kraju se sve sabira. Nikola Vranjković tvrdi da je najsrećniji što sve vreme tako sarađuje sa ljudima koji mu prijaju i od kojih uči, i koji imaju dovoljno poverenja u njega.
I sve to u razgovoru snimanom na pokvarenom diktafonu, pa smo ga posle međusobno dokucavali.
Block Out 23. decembra svira u Domu omladine.
POPBOKS: Retko pravite koncerte?
VRANJKOVIĆ: Po Srbiji zaista malo sviramo, ali nismo jedini. Ne bih dublje ulazio u objašnjavanje zašto je tako. Što se Beograda tiče, 23. decembra će biti naš treći beogradski koncert za poslednjih 12 meseci, i to je sasvim dovoljno. Prošli put smo ubrzo posle koncerta u Domu omladine zakazali Akademiju zbog ljudi koji su ostali bez karata u DOB-u. Uprkos tome, u medijima se o ta dva koncerta nije pojavio nijedan tekst, što očekujem i ovoga puta.
Zašto?
Što se tiče televizija, za veće stanice su naši spotovi uvek bili ili morbidni ili politički neprihvatljivi, a mi baš nismo bili spremni da pravimo vesele spotove sa lepim bojama za Pink, BK, B92, da ne nabrajam dalje razne medije. I da nas je više u medijima, ništa se epohalno ne bi dogodilo, mi smo naš put odavno pregazili, ne zanimaju nas top-liste, jedino ostaje taj problem da srećeš ljude pet dana posle koncerta koji nisu bili na njemu i koji pitaju: ”Je l' bio taj koncert, nisam nigde ništa video o tome”. Mi ih upućujemo na internet, i u skorijoj budućnosti će ostati tako.
Jasno je, naravno, da veliki broj novina i RTV stanica bezrazložno haotizuje i degradira celu scenu, jer dezinformiše publiku koja, tako prezasićena, za skoro sve postaje podjednako (ne)zainteresovana, ali mi se čini da pomalo paranoično prenaglašavaš te uticaje.
Ma nisam paranoičan nego imam problem sa tim što su na svim tim stanicama u zabavno-muzičkim emisijama glavne zvezde nikolići, đelići, vučići, jovanovići, šutanovci, bakareci, karići, vučelici, petrovići, batići, ja kod kuće nemam nijedan njihov album, nijedan njihov film. Ali, stvari se polako menjaju – neki su počeli da snimaju albume.
Da rezimiramo: šta zapravo nedostaje srpskoj rock sceni, šta je koči? Autorski potencijal, adekvatna i raznolika medijska podrška, sposobni izdavači. Ili materijalni dokazi vrednosti?
Pod jedan: više kvalitetnih izdavača i novinara, kao i prostor gde će oni da rade i pronalaze kvalitetne autore, kojih ima dosta.
Pod dva?
Poštovanje prema nekim ljudima. Kada je prošao taj jebeni 5. oktobar, ja sam mislio da će, nemam pojma, Skupština grada Partibrejkersima dati sto hiljada evra, mlađima po deset, i da će neko da kaže: „Ovo su pare koje vam je pokrao Milošević, izdavači, SOKOJ, vi ste istorija i ponos ovog grada, sada snimajte nešto novo, pa podnesite račune“. Jok, to ne da se nije desilo, već se dogodilo nešto potpuno suprotno: još se tu i tamo ukrade poneki slogan za neku akciju državnih činovnika, reklamu banke ili doček reprezentativaca. Mene lično to ne pogađa, samo posmatram, ponešto zapišem. Ne bih se više borio protiv toga. Mnogi ljudi žive bez nade da će stvari da se promene, i to baš oni koji su nekada bili u prvim redovima. O tome je davno pisao Štulić, ali današnje generacije izgleda od celog njegovog opusa kapiraju samo Graciju i Balkane moj . Ja nikad nisam bio u tim prvim redovima i mislim da je možda i bolje da se sve samo uruši iznutra.
Osnovna stvar je da danas autor kao autor, umetnik, više nije potreban. Važno je samo tržište. A tom tržišnom politikom će se doći dotle da će jedino retardi izdavati svoju muziku, jer imaju dovoljan broj obožavalaca u Srbiji.
Pošto pominješ te revolucionarne nadoknade, pokušavaš li da kažeš da je recept za revitalizaciju scene intervencija države?
Ne. Više nije. Spas za scenu je njeno svesno nestajanje. Sve što valja treba da ode u totalni underground. Korak nazad će da učini mnogo više od lažnog sjaja voditelja u šarenim patikama, džemperima, sa glupim osmesima. Mislio sam da je emisija City poslednji korak koji TV može da napravi, ali prevario sam se: na drugim televizijama u koje sam nekada imao poverenja pojavilo se mnogo gorih emisija i najbolje je da se to jednostavno ignoriše. Imam svoj kompjuter i kontaktiram sa svojom publikom koliko i kada želim. Oni vrlo dobro znaju kako sam, šta radim, viđamo se na koncertima kad sviram ili kad sam na mikseru i to je to.
Gerila, dakle.
Naravno. Block Out će probati da unapredi sajt kao centar komunikacije: okačićemo spotove, omogućićemo kontakt sa svim članovima benda.
I ne samo to. Prijatno me je iznenadila nekolicina ljudi koji su tokom poslednjih godina organizovali naše koncerte kada su odštampali tri-četiri puta više plakata nego što je planirano, a delimično zanemarili reklamne najave po medijima. I uvek su to bili rasprodati koncerti.
Bio sam mali kada sam po gradu nalazio Kojine plakate na kojim je pisalo Šta je novo u super-kult grupi? I ja sam kao klinac otvorenih očiju zadivljeno saznavao kako je, ne znam, Zerkman došao u Kičmu, recimo. Takve stvari ponovo moraju da se dešavaju. Kao kada klincima zabraniš da puše, a oni onda hoće u inat da zapale cigaru. Mislim da je to mnogo bolja varijanta nego da odeš nekome na noge i kažeš: „Dobar dan, evo, mi dali pet hiljada evra za spot, hoćete da nam ga pustite?“, a on kaže: „Pa... ajde jednom da vam ga pustimo“.
Mislim da će se sledeći album zvati Em-Pe-Tri , mogli bismo da ga objavimo kao MP3 na našem sajtu ili na Popboksu.
Pominjao si brojnost publike na koncertima. Možeš li nešto da kažeš o tiražima BO albuma?
Ne znam ništa o tome, ali znam koliko ljudi prati naš rad. Tiraži treba da se računaju po broju rezača u kompjuterima, a ne po broju prodatih diskova, i o tome bi neko drugi trebalo da razmišlja.
Šta je po tebi bilo od presudnog uticaja na svojevremeno stvaranje BO kao kult benda? Znaš li kada se to desilo?
To rade godine, staž, kilometraža, a na prvom mestu iskrenost. Na koncertima se trudimo da što manje pričamo, sviramo tri sata. Ali ni tada ne uspevamo da odsviramo sve pesme koje bi ljudi hteli da čuju. Ljudi nalaze delove svojih života u tekstovima, i meni je to tako normalno jer na isti način proživljavam pesme nekih autora. Željko Milović, novinar iz Bara, mene, Kebru i Margitu je učlanio u Ars Antibari, njihovo alternativno udruženje književnika. On mi je skrenuo pažnju na tekstove pesama, predlagao mi ponešto, ja sam nešto od toga prihvatao, nešto nisam, ali da njega nije bilo, nikada ne bih završio knjigu.
Zanimljivo je što si baš u tom smislu pomenuo Obojeni Program i Ekatarinu Veliku. Dragan Ambrozić je davno u Ritmu napisao nešto zajedničko za te grupe, mislim da je pomenuo „višak smisla u tekstovima“: dok je Milan insistirao na malo književnijim asocijacijama, Kebra je, verovatno kao mlađi, uvek u tekstovima naglašavao stripovsku nedorečenost. Mislim da BO zahvata oba ova pola, a to je još pojačano naizgled konfuznim Mitinim spotovima.
Ne znam šta bi trebalo da znaci “višak smisla”. Uz neke od tih pesama sam odrastao i uvek su imale taman toliko smisla koliko je meni bilo potrebno. U glavi mi često odzvanjaju I always love d you i Olovne godine ili I dok Dunav mirno teče i Kad se neko nečem dobrom nada . Pesmama sa jakim tekstom je uvek teže da se brzo probiju do slušaoca jer retko kad spadaju u red radio ili TV hitova. Ali, one po pravilu imaju dug vek trajanja, pa vremenom sve dođe na svoje. Uvek kada razmišljam o literaturi i rock 'n' rollu, setim se Tišme. Bio sam tonac na koncerta Lune pre dve godine na Exitu i bilo mi je žao da tu grupu gledam u pola šest popodne. Ko god je znao za to, došao je, ali taj bend je morao da svira u ponoć prvog dana Exita, jer oni su ogledalo onog čistog grada Novog Sada.
Diskografija:
Crno, belo i srebrno (Metropolis Records, 1994, reizdanje 2001)
Godina sirotinjske zabave (Metropolis, 1996)
San koji srećan sanjaš sam (Metropolis, 1998)
Između dva zla (LIVE) (Metropolis, 2001)
Ako imaš s kim i gde (Multimedia, 2004)
Nikola Vranjković:
Zaovdeilizaponeti (zbirka pesama + CD, 2001, autorsko izdanje)
|
Lepo je što se neko uopšte setio. Aktivan odnos prema tradiciji je kod nas uvek bio ili ignorisan ili nakaradno shvatan.
U redu je to, ali nije završeno do kraja kako treba. Bio sam jako ponosan kada sam upoznao Slobodana Tišmu i jako srećan kada se ispostavilo da on zaista jeste onakav kakvim sam ga zamišljao: divan, skroman čovek.
Šta ti je rekao Tišma?
Bio sam na probi Lune i sve vreme posmatrao pravu borbu njih troje koji sviraju sa više energije i bolje nego ikad jer su sve vreme ostali u muzici, i njega koji se vraća ko zna odakle u prostoriju za vežbanje. Nikada nisam ni za koga toliko navijao kao za Tišmu na Exitu. Poklonio sam mu svoju knjigu, on meni dva dana kasnije svoju, i tada sam saznao da zna mnogo o meni. Možda sam tek tada u stvari shvatio šta je odgovornost: ako Tišma, koji je jedan od ljudi zbog kojih sam počeo da pišem i koji se ne zanima mnogo za rock koncerte, zna za Block Out i zna nekoliko mojih tekstova, onda to što radim definitivno nije uzaludno... Hoću da kažem da nije važno šta je rekao.
Kako dalje vidiš svoju karijeru u kreativnom smislu?
Sve su to stvari trenutka i ne razmišljam unapred o tome. Važno mi je da imam dovoljno vremena i koncentracije.
Menja li se to s godinama, taj tvoj sasvim intimni odnos prema muzici?
Ranije sam se više nervirao i strepeo kako će neka pesma da ispadne, a danas se više radujem dok pravim muziku.
U mitologiji grupe vrlo važno mesto zauzima tvoj boravak u Rusiji. Koliko je zapravo to važno, da li se u tvom tamošnjem odrastanju mogu tražiti neke kasnije posledice u BO?
Verovatno, ali nisam ja kriv što se u Srbiji sve dešava sa 15 godina zakašnjenja i što sam mnogo toga već video tamo. Najsličnije se odvija zaglupljivanje mladih ljudi i nametanje lažnih vrednosti. Ali, Rusi iz toga lagano izlaze, a mi o tome trenutno pišemo doktorate.
Komentari