Neuspeli horor, loša sudska drama i jeftina propaganda. Isterivanje Đavola iz Emili Rouz je sve to pomalo
scenario: Scott Derrickson, Paul Harris Boardman
uloge: Laura Linney, Tom Wilkinson, Campbell Scott, Jennifer Carpenter, Colm Feore, Joshua Close
žanr: drama/horor
trajanje: 119 min.
proizvodnja: USA, 2005.
zvanični web: www.sonypictures.com/movies/exorcismofemilyrose
Da odmah na početku raščistim s nečijim eventualnim očekivanjima spram ovog filma. Isterivanje Đavola iz Emili Rouz nije horor. Prvi greh je lažno predstavljanje, a tu kraj lažima (pa ni gresima) nije... Reč je o dva sata razvučene, neuverljive i tendenciozne sudske drame (a pratio sam strpljivo i Ali Mekbil i Advokaturu, čisto da znate) ispresecane s nekoliko zanatski odlično režiranih hororičnih scena u duhu Friedkinovog klasika (Isterivač đavola,1973) koje uspevaju da drže pažnju.
Za razliku od režije, scenario je na nivou najgoreg TV filma. Količina nevešto skrojene, a pri tome i nepodnošljivo banalne propagande je mučna. Nemam nikakav problem s autorima koji uzimaju hrišćansku (uglavnom katoličku) dogmu kao fakat i na toj premisi onda grade efektan (žanrovski) film.
Isterivač Đavola je najbolji primer za to: postojanje onostranog je nešto što se podrazumeva i na šta se postepeno i promišljeno lepi filmsko tkivo; od fizičkog užasa se ne može pobeći kroz dogmu, čiji je on sastavni (metafizički) deo.
Ništa od toga u ovom slučaju. Skot Derrickson koristi veru tek kao sredstvo manipulacije, gde je sam film u drugom planu. Poput šljašteće, lepo sročene sektaške brošure.
I tu dolazimo do drame u sudnici. Prve greške u koracima su načinjene već u stereotipnom predstavljanju dve suprotstavljene strane. Tužilac je formalni vernik, ali suštinski pragmatik; hladna, za empatiju nesposobna osoba koja samo radi svoj posao. Advokatica odbrane je tu samo radi napretka u karijeri, ali se to vremenom menja, a njeno osvešćenje je i najusiljeniji deo čitave priče. Derrickson se ovde dotiče pitanja sudbine i predodređenosti na izuzetno površan način, kao da je to tek dokaz B koji se prilaže poroti da ga nakratko osmotri. Nedoslednost u tretmanu teme je gotovo komična. U navodno realističnu i smrtno ozbiljnu postavku stvari, gde se na sudu dokazuje postojanje Boga, umešani su skrpljeni palp momenti kao što su tajanstvene figure u crnom ili pak stručna objašnjenja natprirodnih fenomena. Pri tome, svako dokazivanje je usled svega toga izlišno, ali se na njemu ipak insistira do besmisla. Navodna katarza glavne junakinje pretanko je opravdanje.
Šta je ipak s konkretnom pričom na kojoj je ovaj film navodno baziran? Neuspeli egzorcizam ili puka verska zatucanost pred mentalnom bolešću koja je ubila
jadnu devojku? To nikada nećemo saznati, a filmadžije, od kojih se odgovor nije ni očekivao, poželeli su da se čak ni ne zapitamo o nekim vrlo ozbiljnim pitanjima duha svodeći sve to na priču o žrtvi. Po njima, Emili se na kraju žrtvuje i trpi muke zarad izvesnih viših ciljeva. Dakle, i nesrećna devojka čija je priča inspirisala ovaj film podnela je svojevrsnu žrtvu. Samo što je umesto drvenog krsta reč o oltaru u obliku velikog sjajnog slova
H. Neuspeli horor, loša sudska drama i jeftina propaganda.
Isterivanje Đavola iz Emili Rouz je sve to pomalo, a kada se stvari tako postave
Hellraiser - Inferno istog autora postaje dubokoumni film o pitanjima vere i iskupljenja.
“Preko straha do vere”, načelo je na kome se bazira ova priča. Koga zanima odličan film na sličnu temu, zapravo remek-delo, neka pogleda
Slabost, gde se ova maksima izvrće u “Preko vere do straha”, što je i jedini filmski pošten način da se tako kompleksne stvari sagledaju, a da se publici ostavi da sama porazmisli o pitanjima vere, Boga, đavola i sl. umesto ovakvog bljutavog propovedanja.
Komentari