Dobijam puno e-mailova u kojima me pitaju zašto sam otišao iz Rolling Stonesa i hoću li ikada više svirati sa njima, te govore da bih trebao da se vratim jer bez mene više ne zvuče isto, itd itd. Ali to nije moj problem. Oni to danas rade drugačije nego ranije. Čini mi se da celi posao rade nekako mehanički. Na bini sviraju sa metronomima - klik-klik-klik za tempo. U moje vreme smo svirali jednostavno - nekada brže, nekada sporije, ali je bilo zanimljivije
Poznat kao najtiši i najmirniji Rolling Stone - nepomičan i neatraktivan na bini i nesklon uočljivom rock-ludovanju van nje, ovaj izvorni član
Rolling Stonesa medijima nikada nije bio preterano zanimljiv. Bill je, međutim, prema vlastitim rečima koje ostali momci iz grupe nisu demantovali, bio najuspešniji ženskaroš.
Bill Wyman je "najveću rock 'n' roll grupu na svetu" službeno napustio 1993. godine, iako je momcima rekao da odlazi još 1991. Nadajući se da će se predomisliti, dve godine neaktivnosti Stonesi su iskoristili kako bi mogućnost njegovog povratka ostavili otvorenom, ali njegovo NE bilo je konačno. Dvanaest godina od tada do danas Bill smatra najlepšim periodom života u kome se svojim ljubavima – porodici, muzici, arheologiji, astronomiji, pisanju knjiga, vođenju restorana - mogao da posveti u ritmu koji mu odgovara.
Ekskluzivno za časopis Ekran Bill Wyman je razgovarao dok se sa porodicom - trećom suprugom, 25 godina mlađom Suzanne Accosta, i njihove tri kćerke (10, 9, i 7 godina) - odmarao u svojoj vili u Francuskoj, dan pre nego što će se vratiti u Englesku kako bi počeo pripreme za evropsku turneju Rhythm Kingsa.
EKRAN: Da li ste čuli novi album Stonesa?
WYMAN: Ne. Uvek pošalju novi album, ali ovaj nisam dobio. Zapravo, možda i jesam, ali me već mesec dana nema kod kuće pa ni ne znam. Možda me čeka kad se vratim. Na radiju sam čuo pesmu-dve koje su zazvučale malo zanimljivije od onoga što rade poslednjih desetak godina. Sve što sam čuo u tom razdoblju zvučalo je nekako "sigurno", neizazovno, daleko od uzbudljivosti pesama koje su Mick i Keith radili u vreme dok sam bio u grupi, na primer Jumping Jack Flash ili Start Me Up. To me malo razočaralo. Mislim, muzika je u redu, ali uvek je nekako ista.
Da li vam je fizički naporno ići na turneje s obzirom da imate 68 godina?
(Smeh) Ne. Vrlo sam zdrav. Neki dan sam bio na sistematskom pregledu kod vrlo ozbiljnog doktora i zaključeno je da sam 100% u redu. Pušač sam 51 godinu, no to mi nije naškodilo. Očito imam i puno sreće.
Rekli ste kako Rhythm Kingsi ne zarađuju mnogo ni sa albumima ni sa turnejama, jer grupa ima puno članova i putovanja su skupa, te zbog toga ne nastupate u zemljama poput Poljske, Rusije, Austrije, Švajcarske... Ipak, dolazite u našu zemlju.
Tu zaista nema velike zarade, a obično sviramo u manjim dvoranama pa prihodi od koncerata nisu veliki. Ali, grupa je sastavljena od muzičara koji tokom godine sviraju sa drugim poznatim izvođačima, a onda se skupimo kako bismo šest nedelja išli na turneju po Evropi i šest po Engleskoj. Sve to radimo zbog ljubavi prema zajedničkom sviranju, iz uživanja i osećaja drugarstva koje vlada među nama.
Jeste li sa Rolling Stonesima dobili dovoljno novca da ne morate više zarađivati?
Kad sam otišao iz Rolling Stonesa nisam baš imao mnogo novca. Nisam bio siromašan, ali nisam baš mogao da odem u penziju i prestati da radim. U stvari, mogao sam, ali bih morao da promenim način života koji, doduše, nije suviše ekstravagantan, ali košta. Morao sam da nastavim da se baviti nečim što donosi novac i omogućuje održavanje životnog stila na koji smo moja porodica i ja bili navikli.
Ne mogu otići u penziju, jer kada bih to učinio morao bih ozbiljno smanjiti troškove (smeh). U Rolling Stonesima sam bio 31 godinu, a nakon što sam ih napustio, oni su u dvanaest godina zaradili deset puta više nego u tri prethodne decenije. Ne žalim zbog toga, ne poželim da sam ostao u grupi, jer nije sve u novcu. Novac je važan, ali ima i drugih važnih stvari.
Da li su vam Stonesi još uvek dosadni kao što ste govorili pre nekoliko godina?
Jedan od razloga mog odlaska bio je što smo dvadeset godina na bini svirali iste pesme i nisam hteo da ostanem u grupi koja će isto da radi sledećih dvadeset godina. Hteo sam da krenem dalje i da radim nešto drugo, nešto drugačije. Npr. da sviram raznovrsnu muziku iz zabave i užitka, što i činim sa Rhythm Kingsima koje sam osnovao dve godine nakon odlaska iz Stonesa. Sviramo jazz, blues, rock 'n' roll, soul, rockabilly, country, boogie woogie... sve.
Na početku karijere sa Stonesima mislili ste da će grupa trajati najviše dve tri-godine. Kada ste ih napustili, da li ste verovali da će oni uspešno delovati do danas?
Znao sam da će nastaviti, ali uvek se malo iznenadim što još uvek sviraju. (Smeh) Mislim da to rade jer nikoga od njih zapravo ništa drugo ne zanima toliko kao Rolling Stonesi. A mene zanima štošta, imam razne hobije i hteo sam se njima baviti. Tako da mi se ovih poslednjih deset godina bez Stonesa čine najboljim godinama života.
Kada sam otišao znao sam da će se nešto promeniti, jer kada grupa ima pet članova i jedan ode, onda se stil ipak malo promeni. Ali, znao sam da to neće biti nerešiv problem za grupu - ja sam basista, nisam pisao pesme, nisam pevao i kada sam otišao iz Stonesa, znao sam da mogu da me zamene, kao što je bilo moguće zameniti Briana Jonesa ili Micka Taylora. Charlie se ne bi mogao zameniti, kao ni Mick ili Keith. Ali, kada bi, recimo, Ronnie Wood sada otišao iz Stonesa, i njega bi začas mogli da zamene drugim gitaristom.
Poznati ste i kao jedini muzičar iz '60-ih koji je marljivo beležio istoriju svoje grupe i skupljao kojekakve "drangulije". Gde držite svoju dragocenu zbirku?
Neću da vam kažem. (smeh)
Kolika je ta vaša arhivska zbirka o Stonesima?
Pa, rekao bih da u njoj ima oko 12.000 predmeta. U knjizi Rolling with the Stones iskorišteno je oko 3.000 fotografija. Zapravo smo mogli da napravimo tri-četiri knjige, ali to se ne radi - objaviš jednu, i to je to. Oko 500 predmeta izloženo je u mom restoranu Sticky Fingers u Londonu. Ponekad me neko pita može li nešto pozajmiti za neku knjigu o '60-im ili o rock' n' rollu, tako da se pomalo i time bavimo.
Skupljate li stvarčice vezane uz Stonese i nakon što ste ih napustili.
Da, svakako. Kad idu na turneju pošalju mi razne materijale. Charlie je tu najredovniji. Uvek mi pošalje veliku kutiju nakrcanu posterima, majicama, zastavicama, ulaznicama, ovim, onim... I uz to priloži pisamce u kome kaže: "Evo nešto za tvoju zbirku, pozdrav Charlie", a u maloj zagradi doda "bubnjar Rolling Stonesa". (smeh) Charlie i ja smo odlični prijatelji već 40-ak godina. Kada smo obojica u Londonu, s njim se viđam jednom-dvaput nedeljno. Zapravo sam u dobrim odnosima sa svim članovima grupe. Naš rastanak nije bio poput lošeg razvoda. Viđamo se redovno, ali isključivo u prijateljskom smislu a ne više u poslovnom.
Kada bi vas Rolling Stonesi pozvali da zasvirate s njima, da li biste prihvatili?
To me jednostavno ne zanima. Odlični smo prijatelji, ali ti su dani prošli. Kada bih zasvirao sa njima to bi bilo samo zbog novca, a to ne želim. Dobijam puno e-mailova u kojima me pitaju zašto sam otišao iz Rolling Stonesa i hoću li ikada više svirati s njima, te govore da bih trebao da se vratim jer bez mene više ne zvuče isto itd itd. Ali to nije moj problem. Oni to danas rade drugačije nego pre. Čini mi se da celi posao rade nekako mehanički.
Na pozornici sviraju sa metronomima - klik-klik-klik za tempo. U moje vreme mi smo jednostavno svirali - nekada brže, nekada sporije, ali je bilo zanimljivije. Rekao bih, bilo je malo opasnije svirati i u tome je bio deo čarolije - ponekad se činilo da će se sve raspasti sledeće sekunde. Katkad bismo uleteli u neku neverovatno dobru zonu, a to nikada ne može da se predvidi. Sada nije tako. Naravno, bio sam na nekim njihovim koncertima i oni su zaista sjajni, nema u tome ništa loše - razglas je odličan, bine su impresivne, svi odlično sviraju...
Ali sve zvuči nekako jednako, pa nakon nekog vremena postane nezanimljivo, jer se ponavlja jedno te isto. Mislim, ne bih smeo da govorim ružne stvari o njima i nastojim to da izbegnem. Dobro, kada bi priredili poslednji koncert koji bi označio kraj i snimao se za televiziju, DVD, i pozvali me da im se pridružim, onda bih rekao: "Da". Sigurno bi i Mick Taylor rekao isto. Pretpostavljam da bi to bi bilo u redu za jedan, poslednji, jedinstveni, veliki, završni, oproštajni koncert.
Smeta li vam kada, i 12 godina nakon što ste ih napustili, o vama uvek pišu i govore kao o "bivšem Rolling Stoneu", a ne kao o, na primer, "sadašnjem Rhythm Kingu"?
Ne. Jako sam ponosan na to, ali bih voleo kada bi me zvali Bill Wyman a ne "bivši Rolling Stone". Zapravo mi više smeta što mnogi misle da sam još uvek u Rolling Stonesima. Recimo, u taksiju me pitaju jesam li na turneji s grupom i ja pomislim da me pitaju o Rhythm Kingsima, a zapravo me pitaju o Rolling Stonesima. Kad im kažem da već 12 godina nisam u Stonesima, silno se začude.
Ljudi ne poklanjaju puno pažnje takvim stvarima. A ja se bavim raznim aktivnostima. Imam divnu porodicu, tri divne kćerke s kojima, hvala Bogu, provodim puno vremena. Imam restoran, bavim se fotografijom, pišem knjige. Rolling with the Stones je prevedena na 12 jezika i van Engleske je prodana u gotovo pola miliona primjeraka. Učestvujem u mnogim događajima vezanima uz arheologiju, zanimam se za astronomiju i putujem okolo kako bih gledao zvezde.
Pre tri godine imali ste pravni spor s američkim novinarom koji se zove Bill Wyman. Pisalo se kako ste hteli da mu zabranite da se koristi tim imenom. On je odgovorio kako biste vi trebali promeniti ime jer se on zvao Bill Wyman pre vas vi, jer vaše je pravo ime William Perks, a Bill Wyman postali ste 1964. godine. Kako je završio taj slučaj?
Ne znam što se s tim dogodilo u pravnom smislu. Problem je bio što je on pisao ružne stvari o Rolling Stonesima, a ispod tih članaka je stajao potpis „Bill Wyman“. Svi su, naravno, mislili da sam to ja, pa sam pokušao nešto poduzeti da to sprečim. Zapravo mi nije smetalo njegovo ime, nego njegovi članci. Ne znam što se dogodilo sa svim tim, to se sve nekako raspršilo.
Koliko ih je imao do sada?
U autobiografiji Stone Alone napisali ste kako ste do 1965. spavali sa 278 žena. Brojite li još uvek žene s kojima odlazite u krevet?
(Smeh) Brojim, zato jer vodim dnevnik. Pišem dnevnik od malih nogu i to činim i danas. Ali, sad sam u braku već trinaest godina i dobar sam dečko, jer je to važno. To je moj poslednji brak i moja poslednja porodica, i ne želim učiniti nešto što bi poremetilo harmoniju.
A koliko ste žena izbrojali pre nego što ste se oženili?
(Smeh) Ehm, ehm. Ajmo reći da je to neki četverocifreni broj.
|
U poslednjih desetak godina niste štedeli reči kritikujući pop-rock i rep-zvezde poput Eminema, Oasis ili Britney Spears. Ima li neki savremeniji izvođač koji vam se sviđa?
Ako ne znaš igrati fudbal ne možeš biti fudbaler. Na žalost, u muzičkoj industriji možeš biti na visokoj poziciji i svi misle da si talentovan i da vrediš iako ne znaš ni da sviraš, ni da pevaš, ni da komponuješ. Bilo je puno takvih u poslednjih desetak godina i to me je jako razočaralo, jer sam imao osećaj da takvi sprečavaju druge zaista talentovane muzičare da se probiju.
Meni lično to nije bilo važno jer je moja karijera već dobro utvrđena, i to zato jer sam se ozbiljno posvetio sviranju. Kada sam počeo, nisam čak imao novca da kupim instrument, pa sam svoju prvu bas-gitaru, pojačalo i zvučnik napravio sam, svojeručno. A onda sam doznao da su tako počeli i drugi pre mene - John Lee Hooker, Chuck Berry... jer ni oni nisu imali novca da kupe instrumente. Zato sam se počeo osećati članom toga društva. (smeh) Unazad nekoliko godina situacija se dosta popravila u odnosu na devedesete.
To mi je jako drago. Sada ima više grupa koje su organizovane tako da njihovi članovi zaista sviraju. Nije mi se sviđalo da ljudi koje su proglašavani zvezdama zapravo nisu uopšte bili talentovani i nisu znali svirati, nisu pevali na svojim snimcima, a na koncertima su otvarali usta na play back. Nije mi se sviđalo to što varaju publiku. U poslednje vreme ima dosta izvođača, naročito devojaka, vrlo kompetentnih muzičarki i vrhunskih pevačica koje se bave muzikom koja u sebi ima i jazza i bluesa. Na primer, Joss Stone. Zatim ima dobrih pijanista sa odličnim albumima oslonjenima na tradiciju. Na primer, Jamie Cullum sa kojim sam čak jednom svirao u društvu sa Georgiejem Fameom.
Šta će Rhythm Kingsi ponuditi našoj publici?
Naši koncerti traju duže od dva sata i sviramo pesme svih stilova i razdoblja, a publika, čini se, voli tu raznolikost koju im nudimo. Bio sam na koncertima grupa koje obožavam, ali nakon tridesetak minuta bilo mi je dosadno. Svaka pesma zvuči poput one pre. Sa mojom grupom nije tako. Na svakoj pesmi menjamo pjevača, gitaristu...
Stalno osvežavamo doživljaj. Osim grupe, iz Amerike na ovu evropsku turneju dovodimo i posebnog gosta, soul pevača Eddieja Floyda. Tako da na kraju imamo petoro pevača. Čak i ja moram da otpevam jednu-dve pesme. Nevoljno, ali se čini da je neophodno, jer i grupa i publika žele čuti te pesme.
Zašto ne pevate više? Voleli bismo da vas vidimo više u prvom planu, a i dobar ste pevač.
Jako mi je teško pevati i svirati istovremeno. U studiju, kad snimam, to mogu činiti posebno, ali na koncertu jednostavno ne ide, pa moram pažljivo birati koje ću pesme pjevati. (smeh)
Vaša najstarija kći Katie ima deset godina.
Jedanaest. U nedjelju joj je rođendan.
Kako biste reagovali da, kada navrši trinaest godina, počne da izlaziti sa muškarcem 40 godina starijim od nje, kao što je bio slučaj s vama i Mandy Smith u 80-im?
Bio bih vrlo... zbunjen (smeh). Svi mi imamo neki prljav veš. Siguran sam da ga i vi imate. Na žalost, kada ste slavni, novinari iskopaju taj veš. To je nesretan deo moga života i sa tim moram da živim. Ali, nikada me nisu uhapsili zbog droge, pljačke, ili nekog zlodela - zlostavljanja devojke ili nečeg sličnog, jer nikada nisam tako nešto napravio. Svako od nas ima nešto što bi poželeo da se nije dogodilo, a to je jedino što bih voleo da se nije dogodilo u mom životu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.