Nemoć je kul

Scenario: John August prema romanu Roalda Dahla
Uloge: Johnny Depp (Willy Wonka), Freddie Highmore (Charlie Bucket), Annasophia Robb (Violet Beauregarde), Julia Winter (Veruca Salt), Jordan Fry (Mike Teavee), Philip Wiegratz (Augustus Gloop), Deep Roy (Oompa Loompa), Helena Bonham Carter (g-đa Bucket)
Producenti: Michael Siegel, Brad Grey, Richard D Zanuck, Liccy Dahl, Jennifer Aniston, Brad Pitt, Matthew Baer
Žanr: dečji/komedija
Trajanje: 115 minuta
Proizvodnja: USA/UK, 2005.
Web: http://chocolatefactorymovie.warnerbros.com/

Alfred Hičkok smatrao je da je, barem scenografski, uvek dobro upotrebiti opštepoznate i karakteristične resurse zemlje ili grada u kojem se film snima. Tako, na primer, bez obzira na radnju i zaplet, ako se snima u Švajcarskoj, dobro je pokazati fabriku čokolade, preporučivao je Hičkok novim generacijama filmadžija.

Čarli i fabrika čokolade reditelja Tima Bartona, međutim, daleko je od Švajcarske, budući da se dešava u elektronski animiranoj fabrici čokolade i njenoj, studijskoj scenografskoj neposrednoj blizini. Imaginarno, virtuelno mesto, prigodno je prikazano u duhu MTV kolažne forme, bez koje, navodno nema uspeha na blagajnama kod mlade publike koja sate provodi pred ekranima. Prilično pravolinijska, reportažna radnja Čarlija i fabrike čokolade i zaplet po neaktivnosti glavnog junaka Čarlija sličan češkom filmu, takođe odgovaraju savremenim američkim trendovima, no preuzeti su iz istoimenog romana Roula Dala koji već bio filmovan i početkom sedamdesetih. Dal, koji je umro 1990., bio je scenarista, čovek koji je izmislio gremline, ali i jedan od najvažnijih britanskih pisaca za decu, poznat po mešavini crnog humora i topline.

U Bartonovoj verziji Dalove priče crni humor primenjen je na prikazivanje tzv. kapitalizma sa ljudskim likom, a toplina na tretman nemoćnih, pasivnih i prosečnih, koji, prema ovoj savremenoj bajci, navodno, imaju neke šanse ako budu imali dobro srce i dosta kockarske sreće.

Naime, Vili Vonka, neobični fabrikant čokolade kog glumi Džoni Dep podražavajući Majkla Džeksona, objavi da će petoro dece koja nađu specijalne ulaznice spakovane u čokoladu moći da poseti njegovu misterioznu fabriku. Takođe, jedno od dece dobiće i specijalnu nagradu koja je na početku tajna, a na kraju sama ta fabrika. Četvoro dece jasnim načinima dolazi do ulaznice: debeli nemački dečak pronalazi je po zakonu verovatnoće jedući gomile čokolade, bitanska razmažena devojčica stiče ulaznicu putem tatinog bogatsva, a dvoje Amerikančića to postižu devojčica ambicioznošću, a dečak racionalnom, proračunatom agresvinošću. Peti je, dečak Čarli iz siromašne, pa prema tome srećne porodice; on slučajnošću nalazi i novac za čokoladu u kojoj će pronaći ulaznicu, a naslednik fabrike postaje ne zato što je nešto uradio dobro, već zato što je naprosto, kao u kojekakvim reality-showovima, preostao, ne učinivši ništa loše dok su aktivniji od njega, po sistemu „ko radi taj i greši“ ispadali iz igre.

No, da bi zaista nasledio fabriku zasnovanu na radu malih bića uniformno istog lika (sve ih glumi isti Dip Roj) tj. lumpen-proletera karakterističnog imena Umpe-Lumpe, Čarli mora da ubedi u preadolescenciji zaostalog Vilija Vonku da je porodica dobra stvar. Stvar nije laka jer je Vonka bio traumatizovano dete zubara koji mu nije dozvoljavao da jede slatkiše, a i porodica i inače, prema statističkim podacima, kako kaže Danijel Penak u Maloj prodavačici proze, ubija pet puta više nego ološ. Ipak, shodno svom dobrom srcu, a ne zainteresovanosti za kapital, i pasivnim metodima prihvatajućeg ponašanja, Čarli metodom aktivnog-slušanja i pružanjem podrške Vonki uspeva da ga privede u okrilje porodice. S obzirom da bez porodice i njenih prinudnih proizvodno-potrošačkih sublimacija i supstitucija nema ni kaputalizma, tek tada, fabrika čokolade, tj. svekoliki kapitalizam postaje Čarlijevo lično vlasništvo.

Naša deca koja žive na mestu i u trenutku delimično van kompjuterske globalizacije i gde upravo sve - od usluga prosvetnih radnika do umetnosti kao takve postaje roba i podleže zakonima tržišta - posle dvosatne zabave mogu lako da izađu iz bioskopa pognute glave. Ne zbog tuge, već pogleda urptog u trotoar na kome se može naći novac za čokoladu koji mi roditelji ili nemamo ili ne damo verujući da je zdravije jesti zeleniš.

Ako mislite da je to loše, protivnik ste socijalizacije svog detata, te pravite od njega nekog budućeg Vilija Vonku; ako mislite da je to dobro, imate šanse da vam dete postane slično Čarliju. U oba slučaja, virtuelna, a ne Hičkokova fabrika čokolade prosperiraće i vi tu ne možete ništa, pa se opustite i verujte da će vam buduće generacije oprostiti nemoć. Nemoć je kul!