Iz drugog puta uspelo mi je da vidim
Zastavu Kanga Jegyua, no ne bez napora!
Ovog puta bioskop je, možda najbolji u gradu, „Palas Šumadija“ na Banovom Brdu, a ja živim, sećate se iz prošlog nastavka, kod zatvorenog bioskopa „Jugoslavija“ na Novom Beogradu. Iako je 8. juni, napolju je temperatura 8C i kiša lije kao iz kabla, saobraćaj u Beogradu je u kolapsu, a na mom „jugu“ pali se lampica za gorivo. Ipak, motivisana različitim aspektima društvene situacije i sopstvene ličnosti, odlučila sam se na taj poduhvat.
Vozeći kao da nemam slova BG, već mešavinu agresivnih RU i odsutnih PA na registarskim tablicama (vozači će znati o čemu govorim!), uspela sam da se probijem auto-putem pored Sava centra i preko mosta do Sajma, a onda sam uspela da se izborim i sa Radničkom, pa da stignem čak desetak minuta ranije za predstavu u 17:00. A kad tamo – pogađate: ja sam jedini gledalac koji je kupio kartu za projekciju! Zar nije malo neverovatno? Revija azijskog filma posećena je sasvim solidno, a najgledaniji korejski film (nije li i Koreja u Aziji?) na redovnom repertoaru neće niko da gleda! Da li ljudi stvarno idu u bioskop da bi bili viđeni, a ne da bi videli?
Kiša lije, na radiju javljaju da se iz pravca iz kog sam stigla može doći jedino helikopterom, ja sedim u prostranom foajeu „Šumadije“ i šaljem tužne SMS-ove saradnicima Popboksa ! Jedni savetuju da kupim još tri karte, što ne mogu (da ne ulazim u objašnjenje zašto), drugi da se svađam do iznemoglosti, što takođe ne mogu (kao i u prethodnoj zagradi). Tačno u 17:00 zaputim se ka blagajni, a na moje veliko iznenađenje ljubazna devojka otvori vrata sale i kaže mi „Izvolite!“.
I tako, naredna dva i po sata rat, produkciono (ali, Bogu hvala ne i smisaono) ravan onom iz Spiellbegovog Rajana , besneo je po Koreji, a ja sam bila sama samcijata. Film je ratni i možda će biti dovoljno slikovito ako kažem da sam gledajući ga, po prvi put od kad sam ostavila duvan, poželela da zapalim cigaretu. Naime, kao u kung-fu filmovima, i kod Kanga Jegyua tri četvrtine filma zauzimaju akcione scene, samo što je, umesto baletu sličnih tuča, ovde reč o najužasnijim, krvavim bitkama i borbama prsa u prsa, hirurškim operacijama pod paljbom, zagađenim ranama, streljanim i masakriranim civilima i sličnim obaveznim divotama rata, a uz fantastične vizuelne i zvučne efekte od kojih nežnijim osobama može i da pozli.
Odvažnost i zverstva
Reditelj je, po svemu sudeći, dirnuo mnoga škakljiva korejska pitanja o kojima zapadni gledalac ne zna ništa. Rat kapitalističke, južne Koreje, potpomognute Amerikancima i komunističke, severne, potpomognute Rusima koji se vodio 1950. poznat nam je jer se srazmerno često spominje u zapadnim filmovima u svrhu označavanja represivnosti sopstvenih društava koji su svoje vojnike iz imperijalnih razloga i pre Vijetnama slali u pakao.
Zastava je film koji nam taj rat pokazuje ne baš dijametralno različito, ali svakako s druge strane. Zabašureni početak i propuštanje autora da nam razgovetno navedu uzroke i povode Korejskog rata, a po svoj prilici i pokušaj moje svesti da pobegne od sveg tog užasa, podsetili su me na pesmu
Margaret Atwood Usamljenost vojnog istoričara . U jednom delu ona kaže:
„Zanat su mi odvažnost i zverstva.
Posmatram ih i ne osuđujem.
Beležim sve onako kako je bilo,
najbliže onom što se pamti.
Ne pitam zašto , uglavnom je uvek isto.
Ratovi se vode jer oni koji ih započinju
misle da mogu da pobede.“
Jegyu se poglavito bavi odnosom dvojice braće koja zajedno bivaju regrutovana. Stariji je mačo-tip, a mlađi budući intelektualac – mačo je sposoban za u pesmi spomenutu odvažnost i zverstva, pa se proslavi i ostrvi, što valjda uvek ide jedno s drugim; mlađi u ratu učestvuje tek reda radi i gnuša se i same ideje da uniforma preuzima i briše prethodni identitet tela koje je nosi. Mačo, pak, kao i svaka totalitarna ličnost koristi mlađeg kao izgovor – ne ubija on tako predano i slasno zbog idejne ispranosti mozga, niti iz sadističkih frustracija, već da bi postao heroj i time stekao mogućnost da mlađeg brata vrati s fronta i omogući mu dalje školovanje.
Mlađi brat je, opet, već dovoljno bistar i školovan da shvata pervertiranost situacije, pa pokušava da starijeg ubedi u besmislenost takvog ponašanja, a kad mu to ne uspe, prezre ga i zamrzi. Starijem, sa njegove strane, postaje bitno samo da sačuva živo i zdravo telo mlađeg brata, a ne interesuje ga šta ovaj misli i oseća.
Sticajem ratnih okolnosti, stariji će u jednom trenutku pogrešno poverovati da je mlađi mrtav, pa će, lud od bola i besan na svoje pretpostavljene koji su to dozvolili, preći na neprijateljsku stranu. Mlađi, koji je zapravo živ, krenuće na neprijateljsku teritoriju da ga traži. Susret će postati borba na život i smrt jer, kao u bajkama i mitovima, stariji brat neće biti u stanju da prepozna mlađeg senzibilisan samo na njegovu uniformu. Kad do prepoznavanja konačno dođe, to će biti sasvim blizu kraja, gde se mitska simbolička opšta mesta pretvaraju u realistička opšta mesta bratske ljubavi duševno poremećenih: „Ako samo jedan od nas dvojice treba da preživi, više volim da to budeš ti!“.
Griža savesti
I opet, zbog autorskih propusta, moje samozaštite ili pak kulturološke razlike, pala mi je jedna druga knjiga na pamet –
Sebični gen Richarda Dawkinsa; u telu brata nalazi se ista mešavina roditeljskih gena kao i u meni – spasavajući njega, spasavam takoreći sopstvene gene i otvaram im bolji put za nastavak nego što bih im to omogućio sam kroz sopstveno telo u kom su, uviđam, neke genetske kombinacije dovele do nepoželjnih rezultata!
Za ideološko-dramaturško značenje Zastave takav samožrtvujući rasplet krajnje je zanimljiv: on sugeriše da se 1950. jedna brutalnija, ali i viteškija Koreja žrtvovala zarad nove i sofisticirane Koreje, ali da ju je tom priliko opteretila grižom savesti. Odavanje počasti poginulim ratnicima iz mitskih ratničkih vremena, oslobađa preživele i građanima otvara put u istorijsku demokratsku budućnost.
Sve je na svom mestu - Zastava je krvavo-raskošan, skup film i kao jedan od institucionalnih za državu, naravno, najgledaniji je korejski film svih vremena. I takođe, kao svaki žanrovski čist ratni film, bez obzira na pokolje, masakre i bojišta „tečna od kašastih muških tela“ (Margaret Atwood, pomenuta pesma) po kojima danas opet raste trava, ni Zastava nije antiratni film. Zemlja koja ima talentovane, obrazovane i profesionalne autore koji mogu da smisle i proizvedu film kakav je Jegyuov – jaka je, direktna i opasna zemlja i samo je pitanje okolnosti hoće li te njene osobine ostati u latenciji ili će se ponovo i ostvariti. Svi mi u publici koji smo poželeli cigaretu, takođe, pripadamo istoj paradigmi – tako dolazimo do pradoksa da je možda i dobro što nas je tako malo! Jer, kako pokazuje statistika u istoriji čovečanstva, za svaku godinu mira bilo je četiri stotine godina rata!!!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.