La vida es una danza

Mesto: Sava centar, Beograd
Vreme: 24. novembar 2012.

Teško da bi bilo nezadovoljnih (ili bi ih bilo u vrlo malom broju) i da sinoćni koncert Kubanaca koji izvode planetarno najpopularniju muziku na španskom jeziku nije imao onaj „ft Omara Portuondo“ deo, ali dama čije godine, u ovom slučaju, treba sa ponosom istaći (82) s obzirom na šarm kojim ih nosi, sportski rečeno, „pravi razliku na terenu“ između finog ugođaja i za pamćenje događaja. A tako malo joj treba...

Akademskih 15 minuta kašnjenja, klasika za Sava centar, te je sve počelo u očekivano vreme, 20.45. Orkestar čija muzičko-filmska storija je u ovim krajevima dobro poznata započeo je beogradsku priču bez glavne junakinje. Aplauze za solo deonice dobilo je, za sat vremena, skoro svih 13 članova, počev od veterana iz originalne postave, trubača Guajiro Mirabala, lautiste Barbarita Torresa i tromboniste Jesusa Aguajea Ramosa, pa do znatno mlađeg vokalnog tandema Idania Valdes / Carlos Calunga. Idania, dama kod koje stas i glas mrtvu trku vode, umela je da zapleše vrlo zanosno  i „u roku od odmah“ aktivira sve dlanove skoro punog Sava centra (oko 3.500 ljudi), ali i da izazove sasvim drugačiju emociju u trenucima kad su se čuli samo ona i klavir.

I tako sve do 65. minuta kada je na teren ušao „džoker“ i, nije bilo teško pretpostaviti, „igrač utakmice“. Nije slučajno posezanje za terminologijom sportskih izveštača – Omara Portuondo u sebi nosi toliko duha, vitalnosti, energije, utisak bakute ne odaje ni u jednom trenu. Izašla je na scenu i, kao da je, odjednom, neki novi koncert počeo! Onaj ko je očekivao divu u godinama koja „samo“ pušta raskošan glas statično, grdno se prevario. Nije se libila ni da, igrajući, malo mrda dugu haljinu nagore, i to ni u trenu nije delovalo degutantno, naprotiv. Ovladala je binom očas posla, dobila je aplauze i za svoju verziju „hvalaaa“ sa trilerom na kraju, ali i za priznanje što je „very happy to be here“. Zaplesala je sa svojim mužem, članom orkestra Papi Oviedom, a onda je došlo vreme i za prvu temu koja je te večeri poznata širokom auditorijumu, Quizas, Quizas, Quizas (Perhaps, Perhaps, Perhaps).

Žurka je, zvanično, počela, Omara se povukla, ali je tada orkestru već bilo mnogo lakše. Mogao je, sa publikom koja je stege ostavila na sedištima, da radi šta poželi. Čuveni Chan Chan iz pera Compaya Segunda doveo je mnoge plesne parove pred pozornicu, a na kraju oficijelnog dela, još jedna salva aplauza sačuvana je za pevačicu sa karijerom dužom od pola veka. Čast perkusijama, ali, ona je bila kolovođa ritma koji je odjekivao dok se koncert bližio zaokruživanju drugog sata.

Pošto su dobili momentalan poziv za bis, Omara i muzičari nisu oklevali, a definitivan, euforičan kraj usledio je kada se minutaža zaustavila na 130. „Orquesta Sava centra“ ft Carlos Calunga – to je bila vokalna kombinacija koja je Guantanamerom poentirala.

Orkestar koji sa velikim uspehom nastupa u Parizu, Barseloni, Londonu, preneo je, na dva sata duh Kube i u Beograd koji možda, s obzirom na relacije i socio-političke prilike, takvu emociju još bolje razume i oseti nego pobrojane metropole.