Pink Floyd je mrtav, živeo Brit Floyd

Mesto: Sava centar, Beograd
Vreme: 2. novembar 2012.

Vama omiljena klasična rok grupa više ne postoji. Nije se samo raspala – doživela je biološki kraj. Njeni članovi su ostareli i umrli; više nikada nećete imati priliku da je čujete uživo. Dobro, nećete imati priliku da čujete njih, ali muziku koju su stvarali ipak hoćete, jer tamo neki momci su savršeno dobro naučili da sviraju sve te pesme, pa su čak od originalnih članova i njihovih naslednika pokupili licence, i sada su na turneji. Roling Stones, Led Zeppelin, U2, AC/DC, Queen su mrtvi, ali tribjut bendovi krstare planetom, održavajući plamen. Pri tome su puni energije i možda čak zvuče bolje nego originali.

Svetogrđe ili ne, to vam je, narode, bliska budućnost, i udaljena je najviše dvadesetak godina. U slučaju Pink Floyda, to je surova stvarnost. Trojica od petorice originalnih članova su doduše živi i zdravi („ludi dijamant“ Syd Barrett umro je 2005. godine, Richard Wright 2007), uprkos poodmaklim godinama (60+) muzički su i dalje aktivni, ali nemaju nameru da nadalje nastupaju kao bend. Eventualno možete čuti Davida Gilmoura i Rogera Watersa kako na solo turnejama izvode stare pesme Floyda, uz podršku muzičara koji su, u vreme Dark Side Of The Moon, Wish You Were Here ili The Wall bili u pelenama. Istovremeno, muziku legendarnog britanskog benda, sa dozvolom Gilmoura, Watersa i Nicka Masona izvode dva tribjut benda: The Australian Pink Floyd Show (TAPFS) i Brit Floyd. Ove prve sam slušao pre dve godine u Beogradu u Sava centru; izvodili su ceo The Wall. Vizuelni spektakl, posebna draž i deo identiteta Pink Floyd koncerata, bio je značajno siromašniji od originalnog – samo je Roger Waters lud da na turneju nosi ceo onaj zid, da ga gradi a zatim rastura - ali zato je muzika bila na nivou; povremeno i više od toga. Sećam se da je gitarista TAPFS tokom Comofrtably Numb zvučao poletnije od Gilmoura, koji se na poslednjim turnejama odao mamutskom, razvodnjenom soliranju.

U Sava centru sam sinoć, to jest u petak uveče, doživeo i Brit Floyd, tribjut bend potekao od The Australian Pink Floyd Showa. Njegovi članovi zapravo su muzičari koji su na severnoameričkim turnejama nastupali kao TAPFS, pa su se prošle godine odvojili od matične grupe i svojim bivšim kolegama postali više nego ozbiljna konkurencija. Sami Floydi su im skinuli kapu i dali sertifikat, pa Darrian Darlington, Ian Cattell, Bobby Harrison, Bob Stringer, Arran Ahman i Carl Brunsdon izvode greatest hits PF katalog kakav se na turnejama originalnog benda nije mogao zamisliti (čitajte: svađa sa Watersom). Dobar glas o Brit Floyd se proneo, pa su njihovi koncerti obično rasprodati. I Sava centar je bio dupke pun. Sva sedeća mesta, u parteru i na balkonu (ukupno oko 3.700) bila su popunjena. Nikada nisam video ovoliko ljudi na koncertu jednog tribjut benda, uključujući TAPFS. Posetioci, od kojih su neki nosili majice svog omiljenog benda, kao da su došli da slušaju same Floyde...

Pošto su koncerti Pink Floyda uvek bili priča za sebe, a Brit Floyd se, kao i TAPFS, trude da ožive i taj deo magije, nadalje ću ići pesmu po pesmu.

Shine on You Crazy Diamond (parts 1-5): Svetla se gase tačno u zakazano vreme: 20.30. Na „trademark“ cirkularnom platnu - jednom od zaštitnih znakova PF koncerata – vidi se EKG srca koje kuca, a koje se prigodno i čuje. Nekoliko minuta se uz oduševljenje publike smenjuju omoti svih PF albuma, slike originalnih članova, uz CGI animacije, a onda se začuju okeanske klavijature, dok se u mraku članovi Brit Floyda raspoređuju po bini. Proćelavi gitarista Darrian Darlington počinje da svira elegičnu gitarsku temu, jednu od najčuvenijih u istoriji rok muzike. Kako zvuči? Kako mora da zvuči u bendu koji je, kao i TAPFS svirao na Gilmourovom rođendanu. Kada se uključi ceo bend, jasno je da je težnja da se zvuk albumske verzije sa Wish You Were Here (1975) oživi do maksimuma, što sa originalnim Floydima na poslednjim turnejama nije bio slučaj. Svaku promenu teme u ovoj složenoj kompoziciji, posveti Sydu Barrettu, publika dočekuje aplauzom. Pravi trijumf su vokali. Basista Ian Cattell i tri prateće pevačice Emily Jolands, Jacquie Williams i Ola Bienkowska sa lakoćom oživljavaju svu lepotu i srčanost studijskog izvođenja. Jedino škripi završni solo na saksofonu, ali ne toliko da mi uništi doživljaj.

Learning to Fly: Hit sa povratničkog PF, zamalo-pa-Gilmourovog-solo albuma A Momentary Lapse Of Reason (1987). Zvuči pompezno i barokno-populistički, kao na oba post-watersovska živa albuma Delicate Sound Of Thunder (1988) i P.U.L.S.E. (1995), ali sadrži više energije i života. Darrian Darrington kao pevač zvuči fino u ulozi Davida Gilmoura. Kada se pesma završi, Darrington se po klišeu zahvaljuje Beogradu, najavljuje da će Brit Floyd večeras puno toga da svira od Pink Floyda, a da sada sledi prisećanje na 1967. godinu, na vreme Syda Barretta...

See Emily Play: S obzirom da se i ovde oživljava studijska verzija, neobično je čuti ovako tvrde „štamparske“ bubnjeve u pesmi u kojoj je naglasak bio na psihodeličnim klavijaturama i gitari. Na cirkularnom platnu protiče hipi video sa crvenokosom devojkom koja je „Emili“. Inače, See Emily Play, remek delo Barrettove razigrane pop psihodelije, nikada nije izvođena na koncertima Pink Floyda, i pravi je kuriozitet čuti je u društvu serioznih pesama „zlatne“ postave PF. Dok slušam ovo, pitam se po ko zna koji put kakva bi bila istorija rokenrola i na koju stranu bi PF otišli da je „ludi dijamant“ ostao u grupi.

Money: Uvodni bas je kao sa remiks verzije Money iz 1981. godine. Ostatak je verna kopija originala, uz poneko odstupanje (dodavanje gitarskih terci). Basista Ian Cattell odlično „skida“ rapavi Gilmourov vokal, a saksofonista je znatno ubedljiviji ovde nego u finalu Shine On You Crazy Diamond. Na ekranu se ređaju novčanice, polugole žene, plejboj-zečice, jahte, zlatne poluge, da podcrtaju ono što je ionako nacrtano u Watersovim stihovima. Na cirkularnom platnu vrti se gramofonska ploča sa trouglom, zaštitnim znakom Dark Side Of The Moon. Etiketa sa trouglom istovremeno je zaštitni znak verzije ovog albuma koja je imala kvadrofonski zvuk. Nažalost, Brit Floyd ovaj aspekt PF koncerta nisu oživeli. Minus, momci.

Us and Them: Nadovezuje se na Money, kao na Dark Side Of The Moon. Za smirenu, opuštenu prirodu ove pesme, bubanj je ponovo prejak. To mi je jedina zamerka. Gitarista Darlington sasvim umešno oponaša vokale Richarda Wrighta, saksofonista Carl Burnsdon na visini je zadatka, a trio pratećih pevačica je besprekoran. Teško da su Pink Floyd ikada ovako dobro zvučali. Sa poslednjim tonovima, sala tone u mrak, čuje se helikopter čije „kruženje“ dočaravaju reflektori reflektori iznad bine. Vreme je za Zid, vreme je za...

The Happiest Days of Our Lives: Gromki aplauz, tapšanje u ritmu, dok na platnu CGI profesor-psihopata maltretira đake, samo da bi se otkrilo da i njega kod kuće maltretira žena. To je efektni uvod u...

Another Brick In the Wall part 2: Svetski hit je dočekan kao svetski hit. Stihovi "We don’t need no education" na usnama su, verujem, svakog posetioca ovog koncerta. Gitara je, za moj ukus, previše u drugom planu, ali stvar vadi refren, u kojem tri pevačice-gracije pevaju uz podršku snimka dečjeg hora. Efekat je savršen. Iza njih, gradi se animirani zid i promiču motivi iz filma The Wall, rekreirani uz pomoć CGI. Gitarista Darlington solira pod reflektorima, radi to kako valja, ali najveće otkrovenje je drugi solo, koji je improvizacija, vrlo različita od onog što su Floydi radili na koncertima, uključujući The Australian Pink Floyd Show. Težište je umesto na gitari potpuno na klavijaturama, to jest na organu, i Brit Floyd ovde pokazuju dobrodošao osećaj za inteligentno odmicanje od originala.

Get Your Filthy Hands Off My Desert: U tami zvuk eksplozije projektila. Dame i gospodo, Brit Floyd zalaze na teritoriju The Final Cut (1983) – zamalo-pa-Watersovog-solo albuma kojeg Gilmour ne može da podnese, jer se sa Watersom u vreme snimanja razišao i kreativno i ljudski. Srećom, Brit Floyd nisu opterećeni podelama među „originalima“, što je jedna od prednosti tribjut bendova. Kao što znaju svi koji imaju The Final Cut (ja sam jedan od onih koji ga obožava), „Skidaj svoje prljave šape sa moje pustinje“ samo je uvod u biser, kojeg i Gilmour ceni, a zove se...

The Fletcher Memorial Home: Ian Cattell je briljantno skinuo Watersov vokal, koji drma u srce. Naježio sam se koliko je interpretacija uspela. Na cirkularnom platnu se, prateći stihove iz pesme, smenjuju velike ratne i političke vođe iz dvadesetog veka, koje je Waters u The Fletcher Memorial Home zasluženo smestio tamo gde im je mesto – u ludnicu, bez ikakvog respekta, s obzirom na potpuni manjak njihovog respekta za život običnog čoveka. Drugi gitarista, dugokosi Bobby Harrisson besprekorno „skida“ nadahnutu solo deonicu Davida Gilmoura.

Pigs (Three Different Ones): Ovo je mračna psihodelična teritorija sa albuma Animals (1977) koju postwatersovski Floydi nisu posećivali. Pigs u izvođenju Brit Floyd zvuči, za moj ukus, previše umiveno sa pevačke strane, zbog preterivanja sa efektom groktanja svinje se izgubila jezovitost pojedinih deonica iz originalne verzije, ali je uključivanje ove pesme pravo osveženje, i završni solo je razarački, što je izazvalo prave ovacije. Ipak, voleo bih da su sa Animals svirali Dogs ili Sheep.

Echoes: Publika je posle dvadesetominutne pauze još ulazila kada se začuo onaj klavir, koji kao da oponaša odjek u pećini kad kapljica vode padne sa stalaktita. Kao što je najavljeno, sledi 20 i kusur minuta kompozicije Echoes sa albuma Meddle (1971) koja je nedavno uključena u repertoar turneje na zahtev publike. Zasluženo, jer ovo je jedan od ključnih bisera iz muzičke zaostavštine PF. Kada BF posle odlične pevačke deonice pređu na dugi instrumental, jasno je da su se članovi i ovde opredelili za oživljavanje duha Pink Floyda kroz improvizaciju a ne za kopiranje svake note i aranžmana iz originalne kompozicije (ortodoksni pristup uočljiv je samo na hitovima, koje zna najšira publika i u pogledu kojih su očekivanja isuviše velika da bi se išlo na rizik sa eksperimentisanjem). Dugokosi Bobby Harrisson i stasom i svirkom oživljava Gilmoura, i povremeno trese u rafalima. Čovek je u svom elementu i uživa, a sa njim uživa i pubika koja ga bodri. Neki momak ispred mene ustaje i – klanja se. Željno iščekujem jezivi intermeco sa pticama u noći i divljini. To je oživljeno u mrklom mraku uz pomoć sintisajzera, matrica i drugih efekata. Članove grupe obavija magla, liče na uklete mornare iz Magle Džona Karpentera. Instrumenti se uključuju, na čelu sa klavijaturistom, dinamika se pojačava dok BF kao ambasadori jutra zvuče sve glasnije, jureći ka dobro poznatom krešendu. A kad Darlington, Catell i zgodna pevačica Emily Johnson posle svega toga ponovo zapevaju i vrate kompoziciju u mirne vode, posetioci su istinski ushićeni.

Time/Breathe Reprise: Povratak na teritoriju Dark Side Of The Moon. Zvonjava budilnika. Ritam srca. Video projekcija sa satom koji se rotira i približava. Kreće Time, vaša omiljena muzička tema sa špice naučnog programa Televizije Beograd, u doba Jugoslavije. Bubnjar Arran Ahman udara vrlo precizno, izbegavajući Masonove vratolomije na koncertima koje su umele da zvuče smušeno. Darrian Darlington je prvo u pevačkoj ulozi Davida Gilmoura a zatim u pevačkoj ulozi Richarda Wrighta. Razlika u stilu se oseća. I on i Ian Cattell poseduju zavidan vokalni talenat, u smislu skidanja različitih pevača – i jedan i drugi po potrebi „glume“ Watersa i Gilmoura.

The Great Gig On the Sky: Emotivni vrhunac sa Dark Side za mene je uvek bila ova pesma bez reči, sa besmrtnim vokalom/vrskom/vapajem/ekstazom pevačice Clare Torry. Poljakinja Ola BienkowskaNije Clare Torry, ali je probrala zaslužene ovacije.

Have A Cigar: Ian Cattell besprekorno „skida“ vokal Roya Harpera, koji je bio gostujući glavni pevač na originalnoj verziji Have A Cigar sa Wish You Were Here. Pesma u kojoj su Floydi grizli ruku koja ih je hranila, opisujući bez dlake na jeziku pravila igre u muzičkoj industriji, izdržala je test vremena, iako su čistunci i moralisti svojevremeno omalovažavali ovu pesmu (i Welcome To The Machine sa iste ploče) kao licemernu kritiku od strane benda koji je sa The Dark Side Of The Moon i postao mašina i institucija za sebe. Kritizere je najpre demantovao The Wall. U mašini su, zarobljeni, sve vreme bili obični ljudi, koje je sputavala sopstvena otuđenost, sa kojom su se borili pišući o njoj.

Wish You Were Here: Pošto se Have A Cigar, kao na albumu, završila naglim prelaskom na low-fi tranzistorski zvuk, na platnu su se ukazali starinski radio aparati, a Harisson i Darlington su se dohvatili akustičnih gitara. Tamo gde Gilmour i sešn muzičari iz postwatersovske faze Floyda nisu uspevali da rekreiraju toplinu zvuka iz originalne verzije ove klasične pesme (poslušajte koncertne albume PF), momcima iz Britt Floyda je to sa lako pošlo za rukom. U sali pevaju svi. Na platnu se vidi prvo originalna postava Floyda sa Barrettom, a potom ona „zlatna“ postava, sa poslednjeg zajedničkog nastupa na Live 8 (2005), kada su Waters, Gilmour, Wright i Mason zakopali ratne sekire da bi služili višem, humanitarnom cilju.

One of These Days: Još jedna od tema sa naučno obrazovnih programa RTB. Oduvavanje sa stolica. Olujna divljina čovekove psihe. Iskonska bas grmljavina. Lapstil gitara. Srebrni letač vas juri sa sekirom „Jednog od ovih dana ima da te iseckam na komadiće“. Treba li vam još?

Hey You: Iz eksplozije ludila One Of These Days ide se u elegiju, tugu i depresiju Zida. Basista Cattell peva deonice Watersa i Gilmoura u hitu Hey You, devojke ubacuju malo Dark Side Of The Moon arome. Na ekranu, zid jedu crvi – ilustracija ludila glavnog junaka konceptualnog albuma The Wall.

Is There Anybody Out There/Nobody Home/Vera Lynn/Bring the Boys Back Home: Umesto najavljivane High Hopes, Floydi izvode celu treću stranu originalnog duplog albuma The Wall, uz prateću scenografiju iz filma Alana Parkera (1982). To je mesto na kojem ova odlična ploča nepotrebno klizi u kuknjavu i patetiku, i nikada ga nisam naročito voleo. Prostor između Hey You i Comfortably Numb uvek mi je ličio na ogrizak jabuke. Ali, u izvođenju Brit Floyd sve moje zamerke padaju u vodu. Već spomenuta srčanost sve postavlja na svoje mesto.

Comfortably Numb: Ovaj ogromni hit sa The Wall i rok klasika, dočekan je u publici kao himna. Gilmourove deonice peva gitarista Darlington, a basista Cattell je odložio svoj instrument da bi mogao da igra lekara na sceni i peva Watersove vokale, dok je bas preuzeo – saksofonista Carl Brundson. Bobby Harisson je legendarni drugi gitarski solo ponovio od tona do tona, i zaista se potrudio, ali nije uspeo da zaseni gitaristu The Australian Pink Floyd Show, koji me je pre dve godine na istom mestu oduvao u Comfortably Numb. Dodatni solo, preuzet sa koncertne verzije (Delicate Sound Of Thunder, P.U.L.S.E.), izvodi Darlington. To je već bolje. Okej, ja se nisam oduševio, ali publika oko mene je bila na nogama.

Run Like Hell: Zna se šta ide na bis, kao na svim koncertima Pink Floyda posle The Wall. Sepktakularni lajt šou, gitarska pirotehnika, podjednako žestoka i oštra kao ona u One Of These Days. Cattell je potpuno u elementu imitiranja Watersa, u crnom kožnom mantilu, sa „prozivanjem“ publike poznatog sa The Wall turneje i koncertnog albuma Is There Anybody Out There („Ova pesma je za sve one u publici koji su slabi. Ima li ovde nekog ko je slabić? Jadno...“). Izvođenje je potpuni trijumf, i oko mene ravnodušnih nema. Kao da jesmo bili na koncertu Pink Floyda. I to je jedini bitan zaključak: i kad originala nema, magija se može oživeti. A da li ćete u „neizvornoj“ magiji moći da uživate samo je stvar u vašoj glavi. Pink Floyd je mrtav, živeo Brit Floyd!