Raspevana gitara

Mesto: Kombank arena, Beograd
Vreme: 30. oktobar 2012.

Vai se vratio beogradskoj publici posle sedam godina, pošto je novembra 2005. empirijski utvrđeno da je ono „velika“ u imenu sale SKC-a relativan pojam. Sada je, sa druge strane, bilo jasno da će Arena, u punom kapacitetu, biti prevelika, te je zavesom poprilično smanjen kapacitet, a novinari su već po prilično „opuštenoj“ atmosferi, bez tenzije, na čuvenom ulazu 108, uobičajenom sabornom mestu mogli da osete da će ovo biti koncert lišen gužve, frke, striktnih podela po sektorima... Stoji ti se u parteru – stojiš, hoćeš da sedneš – sedneš. Neprocenjivo.

Disciplinovana publika je ispoštovala disciplinovane izvođače (i obratno), te je, tačno u 20.00, kada je na scenu izašla Beverly McClellan, u sali bilo oko 2.500 duša. „Sviraćemo malo bluz, nadam se da će vam se dopasti“, poručila je, na početku polučasovnog seta, finalistkinja prve sezone američkog šoua The Voice. Ne skrivajući svoje godine (43), ponosno je istakla da je „oldschool“ i odmah, u I See Love, istakla zavidne glasovne sposobnosti, začinjene axl-roseovskim, dugim „jeeeee“. Malo sama, malo sa još jednim gitaristom koji, kako ona reče, „nikad nije svirao pred brojnijom publikom“, vrlo brzo je pokazala da ima i muda, i dušu. Prikazala je i umeće za klavirom, pokušavala da rastumači upućene joj ovacije kao „You're amazing“, „You're crazy“ a najjaču povratnu reakciju dobila je, razumljivo, posle obrada Long Train Running, Sittin' on the Dock of the Bay, i, za kraj, Purple Rain.

Princeov hit beše jedini koji je, ove večeri, publici razdrmao glasne žice, jer je, posle 20-minutne pauze, počelo ono glavno, gde „peva“ gitara. Došao je gitarski as da Beogradu predstavi novi album Story Of Light i probrano od starog, ali, stekao se utisak od uvodne (nove), za „vozio sam prema gradu 120 na sat“ kao stvorene Racing the World, da je Steve Vai, za publiku, zapravo, Steve Wow, šta god da je na repertoaru. Pa još kad Deborah Hanson zapleše sa svojom harfom...  Nekoliko puta je, izlazeći u prvi plan, značajno doprinela, ne samo da Steve malo predahne, već i da koncert „pliva“. Nije bilo potrebno da se uzvikuje „ruke gore“ – bile su u vazduhu posle svakog, pažljivo odslušanog instrumentala. Bilo je i srbovanja sa tri prsta, i „metalovanja“ (rogovi - kažiprst i mali) – srednjaci su, naravno, ostavljeni za neku drugu priliku.

Steve Vai odaje utisak iskrenog, običnog čoveka, „jednog od nas“ – zato mu verujemo i kad kaže, naizgled stereotipno, da je „velika čast i zadovoljstvo biti pred takvom publikom u ovom prelepom gradu“. Poručio je na početku „Izvinjavam se onima koji stoje, sviraćemo oko pet sati“, i imao spremnu repliku na pozitivnu reakciju publike „To sad kažete, a sutradan ?“.

Prepustio je, posle tridesetak minuta, solo tačku Dave Weineru, čiji novi, akustični CD je, između ostalog, bio u ponudi za kupiti ispred ulaza u halu. Nastavak nije bio nimalo akustičan, uz Weeping China Doll sa Story Of Light. Takođe nova, The Moon And I beše među retkima gde se, makar kratko, pri početku, čuje i Vaijev glas. Uobičajenu scenu na mnogim koncertima, kada publika ponavlja uzvike sa bine, Steve je „obradio“ na svoj način – prisutni su, sasvim lako, uspevali da „otpevaju“ njegovu gitaru. Uzvratio je, ne samo tada, sa čuvenim „havala“ – izgleda da su, gotovo svim strancima, dva a malo u toj reči.

Priredio je i Vai akustični set, ali, ko je pomislio da sve to vodi ka mirnijoj završnici, grdno se prevario. Koncert se začas pretvorio u svojevrsni šou gde je vizuelni aspekt stao barabar uz audio, prvo zahvaljujući bubnjaru Jeremyju Colsonu koji se „izgubio“ i na Steveovo dozivanje, pojavio se sa čudovišnim setom bubnjeva i koječega što, pritom, i govori. Ubrzo je i Vai zasvetleo, sav u štraftama od raznobojnih tačkica, a u finišu je došlo na red i ono što je u set listi zabeleženo kao Build Me a Song.

Prozvao je dobrovoljce iz publike, behu to Jovana i Stefan („Stefan like Steve?“) i krenuo sa njima u – pravljenje nove pesme, direktno na stageu. Hrabroj, ali, ipak, pomalo i zbunjenoj dami Vai je pomogao u kreiranju ritma ponavljajući njeno ime i prezime („Jovana Protis, Jovana Protis“ – ć mu je, naravno, bila nemoguća misija). Stefan je bio zadužen da smisli bas liniju, Steve je gitarom podržavao sad već oslobođen Jovanin vokal, a onda se tandem vratio u publiku uz duhovito „vi uživajte a ja ću sad da uradim aranžman, jer ja sam, ipak, Steve Vai“.

For the Love of God za kraj zvaničnog dela, plus Taurus Bulba na bisu - sve zajedno, minuta 160. I opet – zahvalnost publici, zemlji, wonderful/beautiful, vidimo se i sledeći put... I opet je zazvučalo iskreno, iz srca. Primeri velikih gitarista koji nosem ne paraju nebo samozaljubljeni u svoje umeće nisu baš prečesti, a Steve je, upravo, od te sorte što je, možda, i najveći kvalitet svakog njegovog koncerta, pa i ovog, beogradskog.