U slavu jednog blagoslova

Strpljivi i srećnici čekali i napokon dočekali. Ursula Rucker, verovatno i najvoljenije i najcenjenije lice damskog nu jazza, konačno nastupa u Beogradu. Konačno, jer smo je pre desetak godina čekali u okviru nekog od prestoničkih NGO/NVO  muzičkih prigoda u slavu tolerancije, različitosti..., ali se negde pred zoru ispostavilo da je reč tek o maštovitosti organizatora „festivala“ koji je mahom predstavio dunstere i entuzijaste. A Ursula Rucker je klasa za sebe. Što ćemo se, uostalom ubrzo uveriti na delu – na njenim nastupu u Amerikani Doma omladine u okviru ovojesenjeg Beogradskog džez festivala.

Kakav je osećaj biti ostati supa sista svih ovih godina?

To je čudesan osećaj. Ha-ha, Bog me pogledao.

Ako biste u trenu morali da definišete sebe, koju od ovih odrednica biste odabrali -  zvezda nu jazza, pesnikinja ili borac za slobodu?

Ja  sam majka, pesnik, aktivista (a uz to sam i veoma zabavna).

Da li Vam je prijatno kada vas klasifikuju kao deo spoken word muzičke scene?

Ne prija mi, nikada nisam koristila termin spoken word da opišem sebe. Ili da predočim svoju umetnost.  Nisam neki ljubitelj tog termina, jer isuviše ograničava.

Ne svirate nijedan instrument, ali možete li  da odredite do koje mere je na vašu muziku uticalo i još uvek utiče to to što vas ipak stavljaju u kontekst današnje muzike?
Muzika mi je izmenila život. I dalje ga menja. Tog trenutka kada sam svoje reči spojila sa muzikom pre toliko mnogo godina… dogodila mi se magija. To je zbilja blagoslov.

Jedan od motiva koji se načešće ponavlja u Vašoj poeziji odnosi se na zaista širok raspon teškoća sa kojima se žene neizostaavno i iz dana u dan nose. Smatrate li  da se išta promenilo na bolje kada su žene danas u pitanju? Da li su muškarci ili instutucije kojima upravljaju muškarci avanzovali u odnosu na stanje svesti o ženama koje ste vi opisali stihovima ‘good enough to fuck but not good enough to vote’ (dovoljno dobra za tucati, ali ne i dovoljno dobra da glasa)?

Ovo je ambiciozno pitanje. Naravno, kako ljudski rod i istorija napreduju mnogo toga se promenilo. Ali ima još dosta, dosta toga za uraditi širom sveta. Ali i u Americi, imajući u vidu Romnyjev uznemirujući doživljaj prava žena, posebno kada je, na primer, u pitanju abortus; mi žene još uvek moramo da ih nateramo da nas čuju… i da nastavimo da se borimo za  svoja prava i vlastito dostojanstvo.

Vaša poezija i vaša poezija sjedinjena sa muzikom svakako može biti smatrana finim primerom savremene umetnosti, te šta vi mislite – da li je popularna muzika u ovom trenutka zaista sposobna da pod svoje okrilje primi više izvođača koji ipak naginju umetnosti?

Popularna muzika danas je većim delom grozna! Sadržaj, kreativnost, inovacija… svega toga manjka, i to puno. Sklonost ka umetnosti je, čini se, novotarija. Tužno je to. Ali ima jako puno umetnika i muzičara koji, uprkos teškoćama i neprihvatanju, moraju da nastave da vrše pritisak, kako bi stvare jednog dana mogle da budu promenjene.

Oduvek ste veoma kritični prema onome što bi u nekom širem smislu mogli da nazovemo savremenom crnom muzikom, vidite li ikakva poboljšanja na tom planu tokom, recimo, poslednjih deset godina?
Dođavola!, ne! Postaje sve gore i gore. To je travestija. Uvek me zapanji kakvo sve sranje ljudi  poturaju kao “pravu muziku” i kakvo su sve sranje ljudi spremni da private kao “pravu muziku”.

 

Ne ustručavate se da u svojoj muzii budete bezrezervno politični; možete li da tačno odredite trenutak kada su politički aspekti u nekom opštem smislu nestali iz popularne muzike i možete li da proniknete u razloge te promene?

Ne mogu tačno da odredim taj trenutak, ali hipotetički govoreći, smatram da se to, barem kada je crna muzika u pitanju, desilo otprilike onda kada se P. Diddy pojavio na sceni. Ali taj strmoglavi pad traje jako dugo. Ne bih mogla da se tačno setim. A razlozi za to… hmm? Pa, uglavnom, nedostatak samospoznaje i odsustvo osećaja za istoriju.

Često govorite o stereotipnim predstavama određenih društvenih kategorija, al s vremena vreme učini se da ljudi dobrovoljno pristaju da budu deo upravo nekih od tih streotipa. Ukoliko biste bili primorani da birate, postoji li ipak neki stereotip koji biste spremno odbrali za sebe samu?

Nikada ne bih “svojevoljno odabrala”,da osnažujem i dajem legitimitet bilo kom negativnom ili streotipu koji unižava.

Neretko navodite Soniju Sanchez kao svoju mentorku, a počesto se sarađivali sa mnogim izvođačima; ali ako sve njih ostavimo po strani, šta bi u ovom trenutku, a i inače predstavljalo klučni deo vašeg muzičkog ukusa?

Upravo sada… moj najstariji sin ima sedamnaest godina i on mi predstavlja dosta novih umetnika, a mnogi od njih mi se i dopadaju. Jedan od njih posebno – Kendrick Lamar, veoma mi se sviđa i dosta me nadahnjuje to što on radi, i kad je reč o lirici, ali i po pitanju sadržaja i same muzike. A tu su i moji “dežurni krivci” – Bob Marley, Teena Marie, Prince… poduži je to spisak; znate, iz onih dana kada je muzika uglavnom valjala.