Dan za slavlje

Režija:  Dick Carruthers
Učestvuju: Robert Plant, Jimmy Page, John Paul Jones, Jason Bonham
Žanr: Rockumentarac
Trajanje: 124 min
Proizvodnja: UK, 2012.

Nema ničega proračunato umetničkog ili avangardnog u tome što film Celebration Day, koji beleži okupljanje sastava Led Zeppelin na koncertu 10. decembra 2007. u londonskoj O2 areni, prenebregava uzuse rockumentarca, tačnije onog njegovog podskupa koji teži da uhvati karakter benda na jednom koncertu. Naime, činjenice poput imena izvođača, broja kamera koje su beležile sam događaj, kao i načina na koji je on izmontiran i na kraju predstavljen, osnažuju sumnju u to da je film bio planiran od početka.

Uostalom, možemo se ovde prisetiti i spajnaltepovskih momenata iz The Song Remains the Same (1976) – slike saobraćajnog haosa u gradu, aviona i limuzine, novinski natpisi, euforična publika, zatim pompezno predstavljanje članova benda... U poređenju sa tim, Celebration Day deluje sirovo, kao da je reč o „golom“ snimku, bez mnogo rediteljske pirotehnike (čak je i scenografija relativno svedena). U takvoj postavci, pitanje je da li bi, da su svirali drugi ljudi, čak i nasleđe poput impozantne set liste britanskih hard rock pionira uspelo da održi pažnju gledaoca u bioskopu.

Pa ipak, daleko od toga da Celebration day nije film, reč je „samo“ o tome da njegovu filmičnost obezbeđuje drama koja se odigrava na bini. Činjenica da je ovo jedini koncert nakon nastupa na Live Aidu (1985) i verovatno poslednji koji će bend odsvirati uopšte (bubnjarsku štafetu je, na malo je reći dostojanstven način, preuzeo sin Johna Bonhama, Jason), proizveo je tenziju i pregnuće kod preostalih članova Zeppelina koji su se, svesni godina, odlučili da poslednji put „izađu na crtu“ bogovima i predstave raznovrsnost i razornost zvuka koji leže u osnovi Led Zeppelina. Taj izazov je svakako vredan i beleženja i gledanja.

Od prvih taktova Good Times Bad Times, tokom koje je bend zbijen, pomalo i ukočen, do finala, u Celebration Day možemo pratiti makar dve uzbudljive linije – „tajne“ poglede i gestikulaciju, međusobno razmenjene osmehe muzičara na jednoj strani (naročito u In My Time of Dying, koja je u prvom delu nastupa definitivno uskladila temperamente Planta i Pagea te večeri), i ličnu borbu na planu izvedbe na drugoj. Kada govorimo o drugom planu, zastrašujuće deluje utisak da Zeppelini, koji dugo nisu nastupali zajedno sa lakoćom „čiste“ novije generacije u domenu improvizacije i razigranosti svirke (pogledati na primer Trampled Under Foot ili Misty Mountain Hop). 

Pageova izvedba na najbolji način sjedinjuje pomenute dve ravni. Njegov stil čak i u poznim godinama deluje fascinantno, alhemičarska aura je još uvek tu. Danas ne možete videti mnogo ljudi koji sviraju sa toliko strasti (na samom kraju koncerta je, silazeći sa bine nakon drugog bisa, poput kakvog junaka iz vesterna koji izražava nežnost prema svom koltu koji ga nije izneverio, i poljubio gitaru).

Draž ovom filmu, dakle, daje činjenica da je na očigled javnosti, pored grandioznosti i pompeznosti, sada u pojedinim trenucima (pre svega s početka) vidljiva i „ranjivost“. Takođe, ne treba gubiti iz vida ni krupnu činjenicu koja se, usled gungule oko Zeppelina, neretko zapostavlja – ovaj koncert je održan u čast podsećanja na Ahmeta Erteguna, čoveka koji je imao neverovatnu veru u muzičare, pa u junake ove priče (pored smisla za pravljenje novca, svakako). Podaci o njegovoj karijeri verovatno se mogu naći posvuda na internetu i po knjigama koje se bave popularnom kulturom šezdesetih i sedamdesetih, a za ovu priliku je dovoljno reći da su poslednju izvedbu pesme Stairway to Heaven Led Zeppelin posvetili upravo njemu.