Revolveraš iz Gun Cluba

Na binu Gun Cluba (kako odgovarajuć naziv za klub u kojem nastupa neko kao Dan Stuart) je u 22 sata izašao italijanski bend Sacri Cuori i zaređao bluz instrumentale, začinjene tu i tamo harmonikom dugmetarom, koji su u meni iz nekog razloga prizivali atmosferu Karpenterovog filma Oni žive.

Pola sata kasnije, špageti vestern desperadosi su se povukli, a na binu je odmah izašao Dan Stuart, malo se ispričao sa publikom, pa je uz akustičnu gitaru servirao Death And Angels sa Green On Red debija iz 1982. godine. Posle ovog tihog emotivnog zagrevanja, egzistencijalni mrak je udario direkt u glavu: krv je pocurela iz preklanog vrata u Jimmy Boy. Pred izvođenje You Couldn’t Get Arrested, na binu su se vratili Sacri Cuori, sada u ulozi Stuartovog pratećeg benda koji je sa njim svirao na solo albumu Deliverance Of Marlowe Billings (2012). 

Prvi plod zajedničke saradnje koji su predstavili je Can’t Be Found, pesma o emocionalnom mrtvilu u dugotrajnoj vezi ."You say you love me, but we both know you lie", pevao je Stuart uz koktel urnebesnih grimasa, koje su mu zaštitni znak isto koliko i nejaki vokal (ovo samo kad je tih!), večito na ivici falša. E, taj vokal se pretvorio u urlik pustinjskog lava tokom Green On Red pesme Change, a rifovi su ljudima doslovno pomerali guzicu. 

Stuartovo lice je isijavalo pritajenim ludilom dok je pevao kako bi najradije zabio zube u nečiji vrat, par minuta kasnije opet je pripadalo onom dobričini koji se šali sa rajom u kafani ("Moram da proverim Fejsbuk. Imam ga i ja"), da bi se sklonost ka morbidnom i još morbidnijim naslovima vratila u Two Lovers Waiting To Die. 

Jonathan Richman je dobio posvetu kroz obradu njegove Old World, a tvrdo zakucavanje ritma najavilo je pobedničku What Are You Laughing About sa nove ploče. Sa nje je i sledeća pesma, čiji naslov nisam uspeo da uhvatim, ali jesam stihove: "You’re the one I turned to for answers, you touch soothed my feels of despair, but you grew tired of darkness, leaving me gasping for air". 

Moj omiljeni momenat na koncertu došao je posle dobre stare Gravity Talks, kada je Stuart, taj divljak velikog srca, najavio „pesmu o njegovoj lokalnoj kantini“. Zapraštala je Gringo Go Home, i svi se preselismo u neku meksičku vukojebinu, gde je „život jeftin“ a gringosi nisu dobrodošli. Kad Stuart kaže: "You don’t belong here… Gringo go home before you die, the end is near", stvarno mu poverujete. Sećate se onog odsjaja punog meseca u očima? To su ti momenti kad ne znate je l' on to glumi ili je mrtav ozbiljan.

U pauzi je Stuart, rođeni pripovedač, stao da opisuje kako izgleda život na turneji. 

„U kombiju ste… Stalno sa istim ljudima… Mesecima tako…Prostor je mali... Razni mirisi se šire… Postaje sve gore i gore… Muškost je na iskušenju… Svi smo mi homofobični, kao što vi ovde dobro znate.“ 

Publika se nasmejala. Malo nervozno. 

Nadalje je Stuart pevao o malim gradovima iz kojih bežiš da bi spasao dušu, prostitutkama koje samo rade svoj posao a ne vole da spavaju, jer sanjaju nasilne očevi (Baby Loves Her Gun – „at the Gun Club“, dodade pjesnik prigodno) a pošto su on i Sacri Cuori otprašili Time Ain’t Nothing), došlo je vreme da se muzičari poklone. Iako je tih 150 duša htelo još, Stuart je oglasio kraj, ali, kako reče, jednog dana bi ponovo voleo da dođe u Gun Club. Možda malo reklamira mesto, a možda mu se i ono stvarno dopalo. On i Sacri Cuori, uz zvuke dugmetare, otpevaše još svečarsku Let Me Know If There’s Anything I Can Do For You, pa u karnevalskom raspoloženju odoše u svlačionicu.

Petnaestak minuta kasnije, Stuart je bio za šankom, dobroćudno potpisujući kamaru ploča svima koji su hteli autogram.  

Na bini je ostao nešto manje od 90 minuta. Bilo mi je malo. Valjda će i on da zaređa kao Steve Wynn, da još jedno tri-četiri puta budem ovako oduvan.