Čekaj me, ja ću sigurno doći.... u 01:12

Mesto: Letnja bašta Sava centra, Beograd
Vreme: 31. avgust 2012.

U vetrovitoj i, meteorološki gledano, začudnoj noći plavog meseca, a u sezoni gotovo izumrle koncertne aktivnosti (naravno, ako se po strani ostave stari i dragi gosti Beograda, starozavetovci i ovdašnji udarnici na vrteški beskrajnog paket prekombinovanja u slavu ovog ili onog piva i slično) pohodio nas je Nicolas Jaar, na nevelikom (ali posve dostatnom) uzorku potvrđeni muzički genije, a uz to i aktuelan i relevantan.

Sam nastup Nicolasa Jaara je bila ogledna nastava u najboljem izdanju, uvid u majstorsku radionicu u trenutku kada se tamo nešto važno i nadasve vredno zbiva, ali taj plezir i (kako za koga) zasluženi ćar očito valja zavredeti. Jer kako drugačije ukazati na fakat da se domaćinski obilato pre-act zagrevanje proteglo na preko tri sata? Tako se priprema terena, malo nikad nužne drame pred veliki trenutak pojave glavnog mamca na sceni izrodio u svojevrsni maltreman prisutnih. A koji su negde posle ponoći povremeno glasnim zvižducima zasipali tiše deonice i predahe u nastupu DJ prethodnice Nicolasa Jaara. Ovo bi trebalo da bude dosta rečito upozorenje za organizatore, jer se to dogodilo u gradu u kome se inače prečesto i predugo tapše ama baš svemu i svačemu i svakome, a ovde je  bila reč o izrazito uprizorenoj i pacifikovanoj publici, dovoljno verziranoj i nesumnjivo dobronamernoj, koja je u vidu takvog oduška tu i tamo začinjavale inače neporecivo kompetentan i kvalitetan nastup Acid Paulija, gramofondžije kome očito ni najmanje nisu strane tajne zanate i finese poput promene tempa i gradacije zvuka.

Što se tiče skeniranja prisutnih, ovu prigodu su mahom pohodili mlađi (dvadesetikusurgodišnjaci), uz ponešto predstavnika stare klaberske garde koju i je i ovog puta odavala entuzijastična predanost iole ambicioznijim plesnim pokretima i zagledanost u vlastiti mikromikrokosmos. Na planu pojavno-stilskog najbrojniji su bili oni koji su prednost dali udobnosti u odnosu na izlišno naglašavanje svog (indie) identiteta, mada je bilo i sasvim dovoljno vizuelno oneobičenih poluselebritija i/ili čumićevaca, tog istrajno-sveprisutnog hipsterskog soja tako slabog na zanatski upitno izvedena preterivanja mlađih prestoničkih krojača sa zapanjujućim viškom samopuzdanja. Kada je reč o brojnosti, pak, može se reći da je sinoć bila gužva u okvirima podnošljivosti (800-1000 ljudi), odnosno gomila čija brojnost ni cepidlačnim mrguidima nije mogla previše da smeta.

Usud se smilovao na već tu i tamo vidno izmorene prisutne u 01:12 kada se na „bini“ (ipak je reč tek brzopotezno dekontekstualizovanoj letnjoj bašti Centra Sava) pojavio Nicolas Jaar sa pratećim bendom. Ovde se, ma koliko to izgledalo i zaista jeste nepotrebnno, mora naglasiti da je ovo bio koncertni/živi nastup, naravno, živi u meri u kojoj to elektronska muzika, produkcija samog nastupa i, na prvom mestu, zahtevna zvučna postavka Nicolasa Jaara uopšte dopuštaju. Nakon usresređenog, radikalno u delo sprovedenog intra/introa u trajanju od čitavih dvanaest minuta došao je red i korenski deo samog nastupa. Biće da je ovde, za razliku od izveštaja sličnih ovom, ovde manje svrsishodno krenuti u taksativno nabrajanje i pojašnjavanje „pesama“ prvenstveno jer se u Jaarovom slučaju o pesmama može zboriti tek uz podosta slobode u poimanju tog pojma, te je možda najsmislenije impresionistički pristupiti sinoć predočenom zvuku, tim pre jer bi se lako moglo ustvrditi da je impresionizam u samoj biti Jaarovog doživljaja muzike.

Jaar se i sinoć, sasvim očekivano, latio dekonstrukcionizma, nanovo demonstrirajući slobodu u razumevanju ipak pop-kult uobličenoj muzici, te je bend često kretao od jedne, skrenuvši ka drugoj, a završivši među međama treće „numere“. Uz sve to, Jaar (uostalom, slično, kao i na autorskom mu izdanju) i tokom živog nastupa odvažno kreće put istraživanja krajnjih granica trpila i publike i „pesme“, zaustavivši se u improvizacijskom (odnosno, ako želimo da ostanemo verni semantičkom izboru sa albuma – varijacijskom) zanosu baš na samoj koti preterivanja koje ima i rezona i pokrića. Već i na toj tački, kao i na planu dinamike, postavke i izvođenja same muzike, jasno je Jaarova superiorna upućenost u i dalje dovoljno nadahnjujuće potencijale savremene elektronikom bogatije muzike. Neodoljiva zvučna smesa kojom je Jaar pogostio strpljive poklonike kretale se u nesumnjivo potetnoj, višeznačnoj, i što je najpreče, očaravajućoj mešavini minimalizma, jazz raspojasanosti, pregršt nadražaja u ruhu futurističkog funka uz znalački i na pravim mestima postavljenih post-rock potcrtavanja. Ipak, istini za volju, mora se napomenuti da se najvatrenije reagovalo nas najhitičnije i najpoletnije/najplesnije postavljene Mi Mujer (koja je stoigla i na bis) i na „naslovnu“ Space Is Only Noise If You Can See. A u međuvremenu, tokom i DJ predaha/međubisa obeleženog trip-hop eteričnošću, našlo se tu dosta toga da opravda ekstatične reakcije i odobravanje bez zadrške.

Kao i uvek, vreme će najbolje pokazati sve, ali  već sada se čini da je njegov autorski album prevratničko ostvarenje u domenu elektronske muzike, a Nicholas Jaar već u ovom trenutku zna bezmalo sve što se može i mora znati o žanru za koji se opredelio i koji ga očito toliko motiviše, kao i o muzici uopšte. A neki bi to već sada, a sa puno pokrića, landmarkom nazavali.