Greh gospodina Komarčića

Ovo novo poglavlje naizgled nevidljive tradicije domaćeg pregalaštva ljubitelja SF i horor literature, zbirka priča Anomalija, nadovezuje se na ranije poduhvate pri časopisu Znak Sagite čije su pobedničke priče objavljivane u istoimenoj publikaciji, kao i u antologijama. Takođe, kroz više krakova ovog delovanja, priče nastale oko i uz pomoć Društva ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić", nalazile su svoje čitaoce preko fanzina Emitor, ali i Politikinog Zabavnika, kao i u antologijama koje je u poslednjih nekoliko godina priređivao Goran Skrobonja (Beli šum).

U odnosu na ovu tradiciju, moglo bi se reći da je antologija Anomalija preterano skromna, odnosno da se i ovaj put SF, kao i njegovi pisci, predstavljaju kao juče rođeni. Takoreći, za jednu SF zbirku, Anomalija je preterano „uslužna“ prema svojim čitaocima i, moglo bi se reći, preterano blaga prema izboru svjih autora. Kao što se u predgovoru koji je napisao kourednik Miloš Cvetković, navodi, u zbirci su zastupljene kako priče početnika (nekima od njih, u Anomaliji je objavljena i prva priča), tako i dugogodišnjih pisaca koji za sobom već imaju romane. Ovo je sasvim prirodno kada je reč o konkursu, ako je već koncipiran bez ograda tipa „za debitantsku priču“, ali, čitalac kome ova knjiga dopadne šaka, takve ograde možda neće imati u glavi, pa mu zaista velike razlike u kvalitetu pripovedanja mogu delovati čudno. U tom smislu, ova antologija manje funkcioniše kao zbirka priča domaćih SF pisaca, a više kao završnica jednog projekta – naprosto zbirka priča koje su na određenom konkursu prošle. 

Tako, u Anomaliji, svojim kvalitetom „štrče“ priče kao što je Božanski rondo, kurvinska fuga Biljane Mateljan koja, za razliku od svih ostalih priča, ne pokušava da oponaša žanrovske motive, kultne autore SF-a i horora, niti da nekome pokaže da poznaje nekakvo žanrovsko Sveto Pismo kao đak koji je prošao sve ispite. Ova priča, sama po sebi deluje apokrifno, a žanrovski obrazac poštuje pre svega tako što deluje kao da je ispričana iz nekog drugog sveta, ili drugog vremena. Gotovo za sve ostale priče moglo bi se reći da se vidi ruka u rukavici koja pokušava da kamuflira savremeni trenutak, ili savremenu temu, ili pak da realizam nakiti SF igračkama i pomagalima, začudnim mestima, imenima, likovima, dok je sama radnja priča mogla biti ispričana bez problema u realističkim okvirima. 

Udicu za, kako urednička reč kaže, neke nove fanove žanra isprva baca otvarajuća priča Greh gospodina Venevera Predraga Tomića koja efektno spaja kamernu strukturu (zbivanja u duši jednog pedofila) sa postapokaliptičnom postavkom. Dečak nema vrata Radmila Anđelkovića jedna je od formalno hrabrijih u zbirci iako je njen autor možda najstariji učesnik u ovom poduhvatu. Što samo dokazuje da su mlađi pisci i debitanti zastupljeni u zbirci, preterano zaslepljeni „školskim“ poštovanjem i oponašanjem postojećih obrazaca SF-a zbog čega su njihove priče ili preterano zadivljene pojedinim detaljima na kojima grade svoje univerzume (kao što je slučaj u Lavirintu Bojana Veljanova) ili tobožnjim prevazilaženjem određenih obrazaca pokušavaju da dokažu da su ovladali „opštim mestima“ žanra (Nemoguć događaj u gradu neobičnih suncokreta Aleksandre Filipović i Intervju Sanje Pavošević - Alise).

Najčistija priča u Anomaliji koja svojom ležernošću i iskrama humora nadomešćuje grč sa kojim su, prirodno, ispisane pomenute početničke priče, je Anđeoska pošast, Ivana Zorića. Ova priča se odlikuje onim što nedostaje čak i najboljim delima u zbirci – utiskom da je autor bar neko vreme, u svojoj mašti, proveo družeći se sa svojim junacima.

Bisere Anomalije još čine i priče Crni iz predgrađa Filipa Rogovića, Čarlijev svinjac Dragana Cvetanovića, Jahači lavina Pavla Zelića i Avet Ratka Radunovića. Prva zalazi u predele sajberpanka sa svojim zapletom o momku koji, u golemoj ponudi posredovanih odnosa, pokušava da doslovno izvede devojku na ulicu, uspešno dočaravajući savremenom čitaocu sasvim blizak osećaj da je usred dešavanja, a usamljen i izigran. Čarlijev svinjac je SF završetak brojnih crnih hronika, koji uspeva da pronađe zadnja vratanca na golemom svinjcu sasvim prihvatljive, svakodnevne patologije. Jahači lavina se, možda nenamerno, nadovezuju na čuvenu Zabavnikovu rubriku Život piše drame koju, veoma vešto, poigravajući se toponimima „nemoguće avanture“, herojske i bizarne priče o ovisnicima o adrenalinu, smotava na čvrsto klupko ljubavne sage sa iskrama ironije i osvete bez kojih savremena romansa svakako ne može. Avet, inače odlično odabrana kao poslednja priča u zbirci, čitaoca vraća na „mesto zločina“ - tamo gde zapravo kuca srce najneljudskije, najnepoznatije strave i užasa, a to je sopstveni organizam i starenje kao posebno mračan hodnik za svako ljudsko biće.

Za Anomaliju se, dakle, može reći, da je sasvim uspešan izveštaj o trenutnim tokovima u domaćem SF-u i hororu, ali isto tako, da mu fali još koji korak da bude dobra zbirka priča. Takoreći, nedostaje po koji štrih.