Političari i prevodioci UN bi se na mnogo življi način prikazali u hipotetičkom dokumentarcu naslovljenom, recimo, Mala gurmanska u haškoj kafani
scenario: Martin Stellman, Brian Ward, Scott Frank, Charles Randolph, Steven Zaillian
uloge: Nicole Kidman, Sean Penn, Catherine Keener, Yvan Attal, Earl Cameron, George Harris
producenti: Kevin Misher, Eric Fellner, Tim Bevan
žanr: politički triler
trajanje: 128 predugih minuta
proizvodnja: Universal Pictures, SAD, 2005.
svetska premijera: 04.04.2005.
zvanični web: http://www.theinterpretermovie.com/
Moguće je da je jedini razlog što je ovaj film uopšte snimljen Pollackova želja da dokaže (i pokaže) čiji je najveći! Ugled. Samim tim još pre par godina počeo je hajp u vezi sa činjenicom da je ovaj reditelj npr. prvi koji je dobio odobrenje da snima u sedištu UN, što je svojevremeno bilo, eto, uskraćeno čak i Hičkoku.
Očekivano, nakon preduge mistifikacije, otkrivanje konkretnih detalja uvek je razočaranje. Prevodilačke kabine i tehnika nisu ništa bolje od onih u Sava centru, a dizajn Generalne skupštine u sećanje priziva eru nesvrstanih. U skladu s tim, i sâm Njujork deluje kao da je sniman usred sedamdesetih. Pojedine sekvence neodoljivo podsećaju na parodiju ove decenije - spot Sabotage Beastie Boysa.
Kao kad petoro prevodilaca samostalno radi na delovima istog teksta koji se na kraju raspadne po šavovima, tako su i scenaristi ovog filma proizveli potpuno nekoherentnu celinu. Preovlađuju nategnuti, neobjašnjivi momenti: recimo, Silvija (Nicole Kidman) odlazi u Bruklin i ulazi u javni prevoz da bi se kod opozicionog lidera svoje rodne države Matobo raspitala za zdravlje svog brata koji je u toj afričkoj zemlji ostao. Tragikomična situacija asocira na političke govorancije penzionera na temu "znamo mi ko je kriv za stanje u zemlji".
Do problema dolazi kad Silvija prestaje da bude neutralno biće koje samo filtrira zadati sadržaj iz forme A u formu B ograničeno svojom posredovanom pozicijom i postaje aktivni učesnik segmenta stvarnosti na koji se tekst odnosi. Zbog toga njen dotada povučeni način života (jedini hobi joj je sviranje flaute) biva ugrožen i plemenske maske na zidu, inače puka dekoracija i suvenir iz afričkog detinjstva, oživljavaju.
Degutantni, anestezirani tretman afričkih političkih previranja iz privilegovane njujorške pozicije samo potkrepljuje tezu da se "na vrhu sveta" gubi mogućnost sagledavanja stvarnih problema u udaljenim zemljama. Come on down to Mexico, poigrava se tajni agent Keller (Sean Penn) turističko-marketinškim sloganom koji u svetskom raslojavanju na razvijeni sever/zaostali jug više i nije tako bezazlen. Isforsirane sarkastične opaske na mom licu ostavljale su kiseli kez nalik Kellerovom (koji u zavisnosti od konteksta treba da označava patnju, empatiju ili pokušaj da se bude duhovit).
Takođe je i efekat mnogobrojnih jezika koji se na sve strane čuju u UN prilično površan zahvat čiji domet ne premašuje "Zlatnog cekina". Distanca sa koje je prikazana Afrika nalik je onoj u retuširanim spotovima za egzotične destinacije. Sa istovetne distance prikazani su i protagonisti prema kojima sam ostala sasvim ravnodušna, pa je i eksplozija autobusa i sijaset ubistava u tom smislu prošlo prilično neupečatljivo.
Sasvim očekivano, puka autentičnost scenografije UN ne garantuje i uverljivost priče – stiče se utisak da bi se i političari, a naročito prevodioci UN na mnogo življi način prikazali u hipotetičkom dokumentarcu naslovljenom, recimo, Mala gurmanska u haškoj kafani.
n.b.: Da prevodilica (prevodiokinja?!) može biti mnogo više od anemičnog, smušenog lika pokazuju odlični
Strah i trepet (
Alain Corneau, 2003) i
Gaudi Afternoon (
Susan Seidelman, 2001)!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.